Монтгомери: Курти би могао на натјера Војску Србије да се врати на Космет

ПИШЕ: Вилијам Монтгомери

Сада је 28 година након Дејтонског мировног споразума и 24 године од завршетка НАТО бомбардовања у тадашњој бившој Југославији. Основни исход борби, споразума који су окончали борбе и резултирајуц́а западна политика било је стварање двије потпуно пропале државе: Босне и Херцеговине и Косова. У основи оба случаја је непоколебљива одлучност западних земаља да успоставе функционална мултиетничка друштва у свакој. То је у ствари главни политички циљ ЕУ и САД у овом региону.

Проблем је што је насиље које је учињено у оба случаја било тако ужасно и трауматизирајуће да инсистирање на овом приступу није успјело. У ствари, етнички односи на Косову и у Босни и Херцеговини су у суштини лоши сада као што су били прије 30 година.

Постоји стара бугарска изрека: „Дошли смо до самог дна, али још копамо!“.
Нажалост, ово управо илуструје приступ Запада и његових разних изасланика и амбасадора. ЕУ се придржава свог приступа „меке моћи“, очигледно још увијек вјерујући да ће потенцијално чланство у ЕУ негдје у следећем вијеку довести до испуњења њених захтјева сада.

Главна пријетња миру на Балкану сада је Курти. Његова највећа жеља је да се Србија довољно испровоцира да пошаље војну силу на Косово. Док ЕУ и САД виде провокације и препознају опасност, изгледају парализоване и неспособне да учине било шта да то зауставе. Ово је очигледна слабост политике САД/ЕУ.

Умјесто да схвати да Запад треба да смисли неке различите приступе политици, он се изнова враћа на верзије свог основног, неизводљивог приступа. Крајњи резултат је да Балкан остаје нестабилно подручје са веома високим потенцијалом за насиље.

Од НАТО бомбардовања 1999. истраживања јавног мњења у Србији доследно приказују Русију као најпопуларнију земљу, а САД као једну од најнепопуларнијих. Та чињеница није спријечила САД да веома добро раде са Србијом двије или више деценија. То сада не би требало да је заустави. Има оних у САД, као што се види у чланцима Њујорк Тајмса, а сада чак и Си-Ен-Ен-а, који заузимају поједностављено, негативно мишљење о Србији. Ово снажно охрабрују сви они који се залажу за Косово, јер то помјера проблем са Куртијевог понашања и усмјерава га на Србију.

Оно што је заиста интересантно је оживљено интересовање за Покрет несврстаних у чијем стварању је помогао Тито. У многим земљама расте носталгија за тим, а чини се да садашња влада покушава да усвоји политику која фаворизује тај приступ. С обзиром на интензитет осјећања због украјинско-руског рата, ово је разбјеснело многе људе на Западу који имају приступ „Ти си са мном или против мене“.

(Аутор је бивши амбасадор САД у Југославији)