HIC RHODUS, HIC SALTA: Лажу људи да Бога нема !

ПИШЕ: Игор Ремс, академик

У мени толико нараслих нарова да тешким пуцају гласовима. Та крв природно закључана у ово мало трулог меса, тражи Слободу више. Поседујем све празнине Света, све црне рупе, дивље и махните хоризонте. Подмукла празнина ме прогања, плоди, носи упаљене свеће, живог ме сахрањује. До кога допире топлота моје грознице у ово бременито време када мртваци ходају?

Још видим оно језерце на крају ока у којем желим да се утопим! О празнино, како ти љубим скуте у свиленим двориштима бола. Сада тек видим  Предео Сликан Чајем. Завођење речи исто је као и завођење малолетница.

У овој дубини где и корење стрељаних чемпреса тражи мало светла, горим, и коме руку да пружим када сабљом витла тако величанствено мали – човек? Секира у души черечи и оно мало заточеног добра. Свака помисао на њу изазива олују и снегове које не могу да следим. У снегу до појаса узалуд ширим руке. Моје упаљене бакље као комете остављају траг у којем речи спаљују сопствена слова. Где да окренем леђа када ослонац на мом длану гори тихом слутњом. Шездесет корака претрчах брзо. Да ли је звук таме посут мајчиним млеком, топлим укусом невиности?

Следим бескрајну пустињу разапету између два корака. Помисао на воду изазива завист и у препонама бол.

Да ли ће неко да набада наше беоњаче на трње драче или ћемо то да учинимо сами себи, за Свет нема никакав значај? Можда сам последњи јахач  који јуриша на ветрењаче у времену свеопштег лудила?

У ушима магарца пљују разапетог Христа. Руке џелата су црње од руке смрти. Пламен трудног Неба од просутог вина и коре хлеба узноси благословену светлост. Упаљене свеће и мирис зачетог тамјана ремети уздах ветра. Носнице су надражене. Прска мермер и хиљаде лабудова носе белину и чежњу тек рођеног детета. По мојим голим раменима снег и даље наноси сметове.

Лажу људи да Бога нема !