Културна баштина у Старом Бару на прагу уништења
У Старом Бару се спроводе археолошка истраживања, један од археолога Младен Загарчанин истиче да је лош систем заштите предмета велики проблем.
Археолошка истраживања која се неких 15-ак дана спроводе у Старом Бару у циљу заштите отоманске некрополе, већ дају добре резултате, а један од руководилаца, археолог Младен Загарчанин, у разговору за “Вијести” наглашава да то очекује и у наставку, иако стрепи да је времена мало, а почиње и сезона киша...
Ово су највећа археолошка истраживања на том подручју од 2009. године, каже Загарчанин, поред којег је руководилац и археолог Дејан Драшковић, обојица испред Културног центра Бар који је подржао и обезбиједио средства за једномјесечну “мисију”.
Ипак, поред нових открића, Загарчанин не очекује прогрес у сфери археологије у Црној Гори и страхује да се случајеви губитка археолошких вриједности и налаза могу очекивати и убудуће. Представљајући досадашњи ток истраживања у Старом Бару, Загарчанин каже да су ненадано дошли до слоја из периода од краља Милутина до краља Стефана Дечанског и детаљније приказује досадашње налазе, а открива да очекује и добре резултате у наставку рада у Старом Бару.
“Првенствено очекујем налазе из времена Дукљанске краљевине, јер је из профила у најнижим слојевима ‘искочила’ једна здјела типа ‘спирал њере’, карактеристична за 11. вијек. Уосталом, видјећемо да ли све што је преостало можемо да постигнемо за овако кратко вријеме и да ли ћемо добити неку материјалну помоћ, ако не успијемо због временских прилика да довршимо започето, јер слиједи сезона киша”, каже Загарчанин.
Суноврат којем нико није давао на значају
Спровођење систематских археолошких истраживања подразумијева да се једна одређена археолошка цјелина истражи до краја, а Загарчанин објашњава шта је то у овом случају.
“Унутрашњи дио бедема испред унутрашње улазне капије из 9. вијека, а која је у 13. и почетком 14. вијеку служила вјероватно као протехизма (преџиђе). Колега Драшковић и моја маленкост смо након великих залагања успјели да покренемо први пројекат спашавања турске некорполе из периода од 17. до 19. вијека, која се налази управо на овом простору. Наиме, након ратова у 19. вијеку (Вељи рат 1877/1878), и великог броја земљотреса до 1979, велики зид који је чувао отоманско гробље је срушен, а постепено, посљедице су постајале катастрофалне по наше цивилизацијско насљеђе. До 2020, усљед различитих фактора; сеизмичких, временских непогода и других, скелети покојника су се обрушавали на друм куда пролазе туристи, што је било недопустиво, и ми смо морали да реагујемо како бисмо спасили гробље јер нико није давао значаја овом суноврату”, прича Загарчанин “Вијестима”.
Њихову иницијативу за заштиту отоманске некрополе подржало је и Министарство културе Црне Горе. Загарчанин тврди да су истраживања започета након веома лошег пројекта који је пожурио са реконструкцијом периметралног бедемског, заштитног зида, што им отежава посао.
“Пројекат је направљен без икаквог увида у право стање на терену, јер се није сачекало са другом фазом за коју смо говорили да је круцијална. Зато смо мој колега Дејан Драшковић и ја, као и цијели колектив Старог града Бара и Културни центар Бар, успјели да издејствујемо да се са унутрашње стране зида ослободи простор отоманске некрополе, и да сви они скелети који би страдали у пројекту реконструкције, а то је сложен процес, спасу од гажења током рада на подизању бедема. Тако је почела овогодишња кампања истраживања, све у сиљу што адекватније заштите и некрополе и добијања нових података како би се тај заштитни бедем урадио како треба, по свим методолошким правилима која подразумијевају оригинални изглед, заштиту угрожених археолошких цјелина и добијање неопходних података за процес израде валидног пројекта, а не пројекта који подразумијева лични интерес”, каже археолог.
Налази, очекивани и изненађујући
Загарчанин каже да су до сада истражили два хоризонта сахрањивања из периода од 17. до 19. вијека, односно неколико зиданих гробница, као и старији слој сахрањивања који је услиједио од 17. вијека, укопан у венецијански стратум с краја 16. вијека који је пун налаза попут тањира, здјела, крчага, бокала из посљедњих година венецијанске управе.
“У том слоју смо већ истражили неколико дестина турских гробова, али оно што је услиједило након тога је било ненадано. Наиме након венецијанске и отоманске фазе, услиједила је фаза са кућиштима из прве половине 14. вијека, из времена краљице Јелене Анжујске и њеног сина краља Милутина (1282-1321), па све до владавине краља Стефана Дечанског (1322-1331). Да бисмо ово објаснили морамо се осврнути на фрањевачки манастир Светог Николе и хоспицијум, или ‘Свратиште за путнике’ како га је на основу фреске Светог Христофора опредијелио чувени истраживач Ђурђе Бошковић. То је зграда призидана уз византијску или боље рећи војислављевићку фазу бедема (10-11. вијек), из времена Дукљанске државе, која је у вријеме отоманске империје претворена у месџид (мања иламска богомоља)”, прича Загарчанин и набраја шта су све пронашли:
“У том слоју из прве половине 14. вијека пронашли смо куће са подом од малтера, а грађене од дрвета, а то знамо јер је под прекривен великим слојем пепела и гарежи, што значи да су куће изгрорјеле у некој стихији. Материјал који је изнад и испод подова ових кућа је изузетан. Ради се о великом броју керамичке продукције јужне и сјеверне Италије, Шпаније, као и Византије тога доба. Такође, пронађена је и велика количина локалне грнчарије различитих облика и намјене, која се користила свакодневно за спремање хране. Куриозитет су и налази костију мноштва дивљачи, претежно дивљих свиња поред којих су нађене стријеле што значи да се радило о лову, али и великог броја пужева и скоро свих врста шкољки, домаћих животиња, па чак и корњача које су се у средњем вијеку користиле за јело. Изузетни су налази стакла, претежно пехара и боца, рађених на Коринту”, констатује Загарчанин и најављује да слиједи још око два метра археолошког депозита који “морају да истраже до краја мјесеца”.
Заборављени град у лошем стању
Археолог подсјећа да су мања истраживања западне стране бедема спроведена 2020. године када су се археолози додатно увјерили у разорност ратова и њихове различите, а дугорочне посљедице.
“На лицу мјеста смо увидјели шта значи рат, и шта значи када се град непрекидно бомбардује (1877/1978 вријеме Вељег рата), када страдају цивили, недужни, јер се у том сегменту показало да циљ не бира начин на који ће се остварити планирано. Истражили смо западну страну, евидентирали велики број страдалих, сакупили кости из обрушених профила и припремили терен за другу фазу која подразумијева истраживање унутрашњег бедема. Након ових истраживања створио се проблем како да се реконструише велики бедемски зид дужине 30 метара, и како да се подигне до висине од око четири метра, јер је гробље остало незаштићено, а у профилу је остао видљив велики број скелета који су се обрушавали на друм. На нама је било да нађемо начин како да се једна велика и значајна турска некропола са великим бројем предивних исламских надгробних споменика спаси. То је, осим огромног броја археолошких података и историјских чињеница записаних на турским нишанима, била и обавеза наше државе, јер по том питању, правило је обезбиједити да се све културе на овом простору очувају”, каже Загарчанин.
Он додаје да је овај правац спашавања културног насљеђа свих који живе у Црној Гори, од посебног значаја и нада да ће се ситуација у археологији, али и у очувању барског поднебља побољшати у наредном периоду.
“Од 2009. када су рађена посљедња велика истраживања или од посљедне објављене књиге 2012. године, прошло је пуно времена за оронули и заборављени град који је у катастрофалном стању, иако га посјећује на стотине хиљада туриста. Али, постоје индиције да ће бити боље. У том контексту, морамо се захвалити директорици Културног центра Александри Грабеж, која нам је омогућила да до свега овога дође, након 14 година од када смо са Унверзитетом Ца’ Фоскари из Венеције обавили посљедња велика систематска истраживања Старог града. Тада смо објавили шест књига о граду, истражили 20 објеката, промовисали га свуда у свијету, а наше књиге се налазе у око 400 свјетских библиотека”, подсјећа он.
У Црној Гори не постоји права археологија
Када резултати овог истраживања буду комплетирани, слиједи заштита предмета. Лош систем заштите археолошких предмета проблем је са којим се Црна Гора одавно суочава, а Загарчанин упућује и на недостатак стручног кадра што додатно погоршава општу ситуацију у археологији у Црној Гори.
“У Црној Гори огроман број археолошког материјала чека на обраду. По мом мишљењу, не постоји права археологија у Црној Гори, такође смо и по питању археолошке науке посљедњи у Европи, јер немамо основне академске институције које ће да спроведу научни систем у археологији и публиковање материјала... Ми немамо часопис за археологију осим оног што издаје ЈУ Музеји и галерије Подгорице, а то је ‘Нова Античка Дукља’. Тако се случајеви губитка археолошких вриједности могу очекивати и убудуће”, сматра Заграрчанин и поручује да рјешења свакако постоје, али се не спроводе...
“Немамо факултет за археологију, немамо археолошки институтут, а најмање што може да се учини у овом тренутку јесте да се врати стари Завод за заштиту споменика јер је културна баштина законом о предвајању Завода деградирана, да не кажем на прагу уништења. Али, то су већ друге теме”, додаје Загарчанин.
