ПРАЗНИК ЦИЈЕЛОГ СРПСТВА: На данашњи дан рођена најмудрија српска глава
Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је један од највећих српских пјесника, владар Црне Горе и владика. Родио се на Његушима, као други син Томa Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић. На крштењу је добио име Радивоје под којим је у народу био познат и доцније као владика Раде.
Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је један од највећих српских пјесника, владар Црне Горе и владика. Родио се на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић. На крштењу је добио име Радивоје под којим је у народу био познат и доцније као владика Раде.
„Његош је у Црној Гори и у Српству био и остао Прометеј. Ватра би требала да пламти и светли на Ловћену. Отео је од богова ватру, и све ватрено, тај чаровити, љупки, снажни, гениjални Раде Томов. Богови су му се светили како се само љубомора свети. Тешко је живео, тешко радио и учио, тешко боловао и умро, Његош. Али је, сав ватрен, искрама мислио и писао, искрама говорио. Ватром спајао материјално и духовно, објективно и субјективно. На Ловћену има да букне и да букти зубља: ватра је симбол богова и великих људи. Једни од других, зато, краду ватру непрекидно: људи од природе, природа из историје човечанства, које у ватри стварања мења природу, а оно само у ватри живи и изгара. Све што јесмо и имамо, ватра је. Врелина ватре држи живот. Ерос је ватра, хероизам је ватра, рад је ватра, миловање је ватра, пољубац је ватра, поезија је ватра – Његош на Ловћену нека буде што је и био, ватра. Нека сваке ноћи од заласка до изласка сунца, у друштву са звездама, пламти на Ловћену жаруља, зубља, Његошева зубља“, писала је у својој књизи „Његошу, књига дубоке оданости“ славна српска књижевница Исидора Секулић.
Многи су препричавали Његошеве посљедње сате. Неки су оставили и вриједне забиљешке о томе. Поп Вук Поповић из Рисна, десетак дана након Његошеве смрти, писмом обавјештава Вука Караџића о смрти црногорског владике и каже: “Умрије нам врли и дивни Владика црногорски баш на уставке Лучина дневи у десет сати изјутра!” Поповић је записао и посљедње Његошеве ријечи: “Боже и света тројице помози ми! Боже и Света Госпођо, предајем ти на аманет сиротну Црну Гору! Свети арханђеле Михаиле, прими моју грјешну душу!” Смрћу Петра Другог је завршен период владиката.
Његошева капела
Своју посљедњу зиму Његош је провео у Напуљу, Италији, гдје почетком прољећа случајно сријеће Љубомира Ненадовића. Заједно су провели сљедећа три мјесеца, а све вријеме заједничког боравка у Италији, Ненадовић је марљиво биљежио своје разговоре са Његошем и Његошеве разговоре са другима. Тако су настала “Писма из Италије” или како их је Ненадовић најприје назвао “Владика црногорски у Италији”. “Познанство с владиком и његови разговори остаће ми као најлепши спомен целога живота”, рекао је Ненадовић након Његошевог одласка из Италије.
“Сви важнији људи походили су га и не могу довољно да га се нахвале”. Па и Енглези а они “ретко ласкају”. На забавама је увијек био окружен најљепшим дамама које су га молиле да им прича о Црној Гори и ратовању Црногораца. Ненадовић каже: “Ја, који га сваки дан слушам, дивио сам се његовом говору, његовим причама и језгровитим досеткама. Куд је год корачао, свуда су га пратила највећа господа и госпође”. Са путовања по Италији Његош је донио само ловорову гранчицу са Вергилијева гроба и кончић из појаса Торквата Таса.
Петар II Петровић Његош
Године 1851, Петар II се враћа у Црну Гору без наде да ће бити излијечен. Када је, примичући се Котору, са палубе брода угледао врх Ловћена, подигао је капу и рекао: “Нећемо се више нигда раставити!” У Биљарди је умро, једанаест дана прије свог 38-ог рођендана, 19/31. октобра 1851. године. То је био исти дан у који је прије 21. годину постао свјетовни и духовни господар Црне Горе.
