ПИШЕ: Игор Ремс, академик
Међународни Поетски Фестивал Поетске Вечери „Курта д Аргиш“ је завршен. На овом Фестивалу преовладавао је шпански језик иако је официјелно све ишло на енглеском, али није ни чудо када је било толико песника из Средње и Јужне Америке, плус неколико песника из Шпаније.
Сусрет са Румунијом, некада нашом суседном и пријатељском земљом, после толико година, последњи пут сам био у Румунији негде средином и крајем деведесетих, оставио ме поприлично равнодушним јер сам био под утиском да је то земља, сада већ, толико година у ЕУ.
Знам, када сам први пут посетио Румунију, изгледала ми је јадно и бедно упоређујући је са нама! Колико смо тада ми били далеко од Румуније!
Зашто Румунија и зашто све ово ?
По најновијим Хапло истраживањима Србима су најсроднији Хрвати и Румуни!
На букурештанском аеродрому Отопени (Хенри Коанда) сачекао ме шатл који треба да ме пребаци до градића Курта д Aргиш, иначе, удаљен према северу неких 175 км, главним средиштем, некада, Влашке кнежевине или Влашког војводства, где се одржава поетски фестивал!
Георги, тако се звао возач, жалио се да Румунија није била спремна да уђе у ЕУ. И не само да није била спремна него је велики део популације, чим су се отвориле границе, Румунију напустио.
Некако смо брзо прешли на демократију и либералну економију, платили високу цену, наставља Георги, и још увек је плаћамо, да би изабрана група живела добро!
Средином седамдесетих учили смо у гимназији да Румунија има око 23 милиона становника, тада је била по броју становника и величини као Југославија. Сада у Румунији живи 16, 5 милиона становника. Претпостављам да је Георги, да не бисмо ушли у градску гужву Букурешта, познавајући град, одлучио да идемо периферијом, а то је морам да признам и најбољи начин да видите како град изгледа, без оног строгог градског језгра које вас на тренутак обмане.
Тако смо кренули периферијом која је подсећала на периферију Београда или да будем прецизан, много је подсећала на Сурчин ако се одлучите по слетању авиона да узмете градски аутобус који Сурчином иде до Зеленог Венца. Истине ради, Сурчин много боље изгледа. Тако сам се упознао са овим делом Букурешта.
На периферији се налази индустријска зона као у већини европских градова, где преовладавају западне фирме, које новом колонизацијом остварују екстра профит! Немачке фирме по свом изгледу не заостају за оним из земље порекла. Све је прецизно урађено: од објеката преко уређења паркига, засађеног дрвећа... заиста помислите да сте у Немачкој, а онда када прођете њихов објекат враћате се у сурову балканску свакодневицу.
Пролазећи разрованим улицама стижемо до аутопута који повезује Букурешт са Питештијем. Георги каже да је Питешти један од најзначајнијих индустријских градова у Румунији, да је ту њихова највећа рафинерија која се протеже на 12 километара...Питешти је град од неких130. 000 хиљада душа, смештен у равници, велики индустријски центар покрајине Аргиш. Не треба га никако мешати са Плоештијем.
Оба града се налазе скоро на истој географској ширини а удаљени су један од другог неких 100 километара.
Иначе, Плоешти је за време другог светског рата снабдевао немачке трупе, крак Југ, са нафтом и потребним горивом у „блиц кригу“ против СССР-а.
Челници антихитлеровске коалиције су знали да ће уништењем рафинерије у Плоештију зауставити немачку разарајућу машину. Амери и Енглези вежбали су у Либији напад на Плоешти а један од најжешћих уследио је 1-ог августа 1943. године. Полетела су 178 либератора, авиони бомбардери који је сваки имао 10 чланова посаде.
Сећам се да је моја мајка причала како се једног летњег дана 1943. или 1944. године зацрнило небо над Баром од мноштва великих авиона...
Снимци су показали да је у овом нападу 40% постројења било уништено. Немци су за десетак дана поново све оспособили јер им је Плоешти био жила куцавица али је Американце скупо коштао напад: оборено је 57 авиона!
И док тако јуримо аутопутем Георги пун срџбе и беса говори о ономе што је и нама и те како познато: корупцији, непотизму, обезвређивању радничких права, скупом животу, бедним зарадама, колонијалном статусу...
Равницом којом се крећемо преовладавају поља сунцокрета, ту и тамо поља кукуруза која су у доста јадном стању!
Пролазимо кроз Питешти долином реке Аргиш и полако се пењемо благим обронцима Карпата. Стижемо у град Курта д Аргиш. На првом градском кружном току примећујем велику статуу војводе Басараба, преко улице на другој страни црква у византијском стилу, још не знам како се зове, а одмах преко пута цркве велики паркиг иза кога је смештен музеј.
Улазимо у главну улицу која је једносмерна и од почетка до краја а дугачка је око један километар налазе се и са једне и са друге стране велике крошње липа па имате утисак да пролазите непрегледним тунелом.
Долазимо до хотела и прво што ми упада у очи је назив: Посада!!!
Знам шта на мом језику значи посада: авионска посада, посада брода, посада тенка...наравно да ме интересује порекло речи, јер нама песницима су речи основно средство „рада“.
Назив хотела стоји у узајамној повезаности са војводом Басарабом, рођен 1270. или 1280. а владао од 1310-1352. За његово име, постоје два тумачења. Прво, потиче од кумнског порекла а значи „отац краљ, Басар значи владати а аба значи отац. Друго тумачење је дао Богдан Пертицеиску Хасда, крајем 19. века, који заговара идеју да је његово име аутохтоно и да потиче од речи бан што значи владар и дачке речи сараба (читај старосрбске) што значи „глава“ ( још увек присутно унеким румунским регијама) али је данас ова етимологија потпуно занемарена.
Басарабов отац Тихомир био је сигурно први војвода који је владао целом Влашком док Влад Басараб I постаје мађарским вазалом негде 1324-1325 године.
Војвода Басараб I је владао Влашком до 1352. Био је у родбинским везама са бугарском породицом Асен преко своје кћерке Теодоре која је била удата за Јована (Ивана) Асена коме је цар Михаило Шишман био ујак. Из тог разлога Басараб I учествовао је у битци на Велбужду 1330 године где су Бугари потучени до ногу а сам цар Михаило Шишман изгубио живот.
У том раздобљу цела Влашка кнежевина се наслањала на Бугарску чија граница је била сам Дунав. Поражена бугарска властела тражила је од Стефана Дечанског да се уједини са Србијом. Краљ је то одбио, задовољио се да на престо врати сестру Ану и њеног малолетног сина Јована Стефана који је владао до 1331-е године. Године 1331. на престо долази Јован (Иван) Стратимировић Александар, ожењен Теодором, кћерком Јована Басараба. Душан Силни се жени Јеленом сестром бугарског краља Јована Александра 1332. године.
Остаје питање, имајући у виду све историјске околности, родбинске везе, да ли је влашки војвода или кнез Басараб I признавао србску власт за време Душана Силног јер постоје немачке мапе које показују да србском царству припадају Влашка и Молдавија., односно све србске земље.
Под Басарабом Влашка се ослободила вазалног односа које је имала према Мађарској и краљ Карољ Роберт Анжујски је хтео да поново стави под своју заставу Влашко војводство.
Указала му се прилика одмах после битке код Велбужда где је Басараб претрпио пораз заједно са Бугарима. Басараб је покушао да умилостиви краља Кароља понудивши да плаћа данак од 7000 сребрњака и да пошаље свог сина као таоца на мађарски двор у Вишеграду, данашњој северној Мађарској. Али краљ Карољ није био одушевљен овим предлогом него је окупио знатну војску, око 30000 војника, са речима да ће војводу извући за браду из његовог брлога.
Краљ Карољ је упао у Курта д Аргиш, војводину престоницу али она је била напуштена, војвода се са војском склонио у планине.
Војвода Басараб је имао око 10000 коњаника, пешадије и стрелаца и одлучио је да краљу Карољу направи заседу приликом Карољевог повратка. Тако је и дошло до битке код Посаде у новембру 1330- е године у којој је мађарски краљ до ногу потучен а том приликом је изгинула бројна властела, трансилванијски војвода а и сам свештеник који је пратио краља.
У повељи из 1335. краљ Карољ признаје да му је живот спасио Никола син неког Радослава који је задржао пет влашких коњаника дајући времена самом краљу да побегне.
Басараб је 1340. године обновио палату и утврде а највероватније је 1344. свог сина Николу Александра одредио за наследника.
По документима свог унука Владислава I Влаића Басараб је умро 6860 године по византијском календару што одговара 1351-52 години.
11. Јул
После ручка одлазим да видим цркву о којој још ништа не знам. На располагању имам два пуна сата јер у 18 часова, у великој сали општине Курта д Аргиш биће свечано отварање Мећународног Поетског Фестивала где ће се гостима обратити председник општине.
Црква је посвећена Св. Николи. Њена изградња почела је у време владавине војводе Басараба а фрескосликана у периоду 1365 – 1369 године. Интересантно је да је црква била под Охридском архиепископијом!
Препознаје се карактерични византијски рукопис ( 12 – 14 век, можда и 11) у облику уписаног крста са куполом на средини и са накнадно дозиданом припратом рађеном као и остали део у алтернацији камена и опеке, типично за моравско градитељство али су бочне певнице у равни северног и јужног зида. Кубе је рашчлањено дубоким профилисаним прозорима што повећава волумен јер је у градитељском смислу мало и уско у односу на корпус цркве.
На тимпану прочеља виде се, где је био насликан деизис, извише врата ктиторски натпис. Црква је од пода до куполе фрескосликана али јој је неоходна рестаурација јер су фреске у доста лошем стању. Чуди ме да то није урађено јер је то једно од најзначајнијих културних добара данашње државе Румуније. Мада, подупрети сводови железним профилима прејудицира скору рестаурацију. Овим предприпремним радом повређен је фрескосликани корпус. Сва црква је исписана, тамо где се слова још виде, чистим и препознатњивим србским писмом. На неколико места лепо се види слово Ц...
Интересантан је иконостас, направљен не баш по канонским правилима, који је осликан малим сликама, а који у једном реду, задњем, трећем и најнижем, показују Лазарево васкрснуће, Исусов пут, Распеће...
У 18 часова у Великој сали оштине после говора свих представника представљена је Елена Димитриу Василиева са неколико музичких нумера а онда су представљени и сви учесници
12 Јул
После доручка, с обзиром да је данас Петровдан, одлазим у обилазак неколико мањих цркава које се налазе у близини. Цркве су испуњене до последњег места. Све жене, има их више него мушкараца, имају обавезне мараме којима су покриле главу. Зачудило ме да многе жене исписују на малим цедуљама, вероватно, све оно што желе да попови прочитају за време службе. Те цедуље убацују у посебне сандучиће.Запалио сам свеће и пожурио да не касним јер програм је требао да почне у 9 и 30!
Истог дана у 18 и 30 било је свечано отварање поетског феастивала на којем је представљена Антологија двадестрећих по реду поетских сусрета у којима су сви учесници читали по једну песму на матерњем језику а иста је прочитана на енглеском и румунском језику.
13 јул
Субота почиње обиласком манастира Corbii de Piatra из деветог века а налази се у Подкарпатју. Манастир је заправо направљен у стени, доста оштећен али још увек се, са напором, разазнају ћирилична слова.
Одлазимо у посету хидроцентрали Видрару која се налази на 830 метара надморске висине,што је 8 хидроцентрала у Европи и 20. у свету.
Импозантно делује када се гледа са висине од 155 метара. Језеро је дуго 10,3 км, површине 8,93 квадратна километра и ширине 2,2 км. Брана је направљена на реци Аргиш, на самом дну потопљено је једно влашко село
Остала нам је за данас још посета пребивалишту, утврђењу влашког војводе Влада Тепеша.Влад III Цепеш (рум) рођен је 1431. у тврђави Сигишоара (Трансилванија) од оца Влада II и мајке Снежане, молдавске принцезе. Имао је старијег брата Мирчу и млађег полубрата Радуа.
Исте године када је рођен, његовог оца је у Нинбергу немачки цар и угарски краљ Жигмунд Луксембуршки увео у војни крсташки Ред Змаја чиме је стекао надимак Драгон-Змај, касније додавањем румунског ул добија име Дракул.
Поверен му је задатак борбе с Османлијама на граници Трансилваније и Влашке. Име Дракул добио је по свом оцу.
Витешки Ред Змаја основан је 12. децембра 1408. године а основао га је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки. Деспот Стефан Лазаревић био је први од 24 члана овог реда.
Припадници овог реда имали су право да на свом грбу прикажу зеленог змаја који репом држи врат а на склопљеним крилима има црвени крст.
Влад је био поштован као народни херој и у другим деловима Европе због заштите хришћанског становништва северно и јужно од Дунава. Значајан број обичног народа и осталих бојара (племића) преселио се северно од Дунава до Влашке јер су га препознали као вођу у одбрани од Османлија.
Влад III владао је Влашком у три наврата: 1448,1456-1462. и 1476. године. Познат је по томе што је током своје владавине, наводно, спроводио сурове методе у одбрани од османских освајача, нарочито набијањем на колац, пре свега заробљеника и њихових помагача.
Постоји неколико варијанти приче о смрти Влада III (1476). Једина неспорна чињеница јесте да су Османлије одсекли Владу главу и послали је у Цариград сачувану у меду, где ју је султан приказивао на коцу као доказ да је Казика беј, како су га звали Турци, коначно мртав. Такође је познат и као инспирација за име вампира у роману Дракула ирског књижевника Брема Стокера.
Влад III Цепеш налази се и на списку дародаваца манастира Хиландара на Светој Гори. Његово утврђење високо у планинама Карпата нисмо могли да посетимо из једноставног разлога јер је тврђава пуна медведа а медведи су заштићени румунским законом.
У 19 часова у општинској свечаној сали представљен је знаменити румунски уметник Григори Леше који је са својим оркестром извео необичан сплет рецитала румунских традиционалних песама.
14 јул
После доручка одлазимо у обилазак Манастира Курта д Аргиш. Према легенди, манастир светог Николе градио је мајстор Маноле на остацима старе митрополије између 1512. и 1517. године, у време светога владара Његоја Басараба и његове супруге Србкиње Деспине.
Милица Деспина Бранковић ( 1485 – 1554) је пета кћерка Јована Младеновића-Бранковића (1462-1502), владао од 1493 до 1502 и његове жене Јелене(14?? - 1544 умрла као монахиња Платонида) из србске породице Јакшић. Војвода Његоје и Јелена имали су шесторо деце: три сина (Теодосије, Петар и Јован) и три кћерке (Стана, Роксанда и Ангелина).
Свети Његоје Басараб је освештао цркву, а оригинални фрескопис завршио је његов зет војвода Раду V Афумати (Јован Радул)) који га је наследио на престолу. Фреске је осликао тада најчувенији зограф Добромир из Трговишта 1565-1569 године.
Црква је обнављана неколико пута, јер су је палили Турци и опљачкали Мађари. Посљедња обнова била је у време владавине првог румунског краља Михаила Првог, по пројекту француског архитекта Andrе Lecomte du Noüy и тада је умањена историјска вриједност споменика јер је исписана латиницом, мада су на једној страни зида остављене старе фреске исписане србском ћирилицом.
Очувани делови ових, првобитних, фресака чувају се у Националном уметничком музеју у Букурешту. Црква је зидана у византијском стилу у облику грчкога уписанога крста са проширеним пронаосом са 12 монолитних стубова, који симболизују 12 светих апостола.
Унутрашњост цркве потиче из 1886. године. Цео животопис је рађен на златној подлози. Полијелеји и сав мобилијар су израђени у позлаћеној бронзи. Иконостас је у позлаћеној бронзи, стубови на иконостасу су од оникса, иконе у венецијанском мозаику мурано, а под је од мермера из Караре. Ова црква је јединствена пре свега у својој архитектури. На спољним зидовима је резбарија стара 500 година, а једна особеност су и два усукана (тордирана) торња.
У цркви, одмах када се уђе, на десној страни , налази се огромна фреска кнеза Лазара и књегиње Милице.
Сачуван је Деспинин вез „фелон“ за цркву у Крушедолу на коме је извезла имена члановасвоје породице, са датумом „15. јуни 1519“ (годишњица Косовске битке). Гробови владара Његоја Басараба и супруге му Деспине Милице налазе се испод подних камених плоча уз јужни зид припрате (пронаоса).
У 13 часова присуствовали смо баптистичко-ортодоксној церемонији крштења. У 20 часова у великој сали хотела изведен је сплет румунских традиционалних песама и игара.
15 Јул
Данас у 11 часова у цркви Св. Николе представљена је књига израелске ауторке Џорџије а учесницима поетског фестивала обратио се и његова еминеција владика Калинић.
После тога уследило је читање песама учесника Фестивала. У 19 сати у холу Басарабовог музеја после поетског рецитала учесницима међународног поетског фестивала захвалио се на гостовању преседник Думитру М. Јон и Каролина Илиаку, уметничка директорица који су прогласили да је 23 МПФ завршен.
16 Јул
После доручка у 8 и 30 долази аутобус и пребацује нас на Међународни аеродром Отопени. У аутобусу сабирам утиске и размишљам о земљи коју ћу ускоро напустити.
Ко су Румуни? Каква је њихова прошлост? Одакле овакав језик који има толико србских речи? Сада је у употреби само латиница а све старе цркве и манастири су исписани србском Ћирилицом? Хиљаду питања ми се роје у глави!
Од леве обале доњег тока Дунава, до северних карпатских планина, данас се простиру две романске нације – Румуни и Молдавци, који су покрштени на српском језику. Подручја Влашке и Молдавије и историјске србске земље су најстарија цивилизација протоевропљана– староседелаца са генетском хаплогрупом коју научници зову Мајком Старе Европе, колевком Лепенског Вира, Винче, Старчева, Трипоља. Средњовековни језички подаци о Молдавији и Румунији сведоче да су нације у овим државама створене од Срба (касније прозваних Словена), инжињерингом цркава и монархија: Римокатоличке и Протестанске цркве, Хасбуршке Монархије, Немачке, Француске, Велике Британије... на основу чега је становништво Румуније сврстано у романску групу народа.
Стварање румунске и молдавске „нације“ је условљено променом српског језика у створену мешавину са латинским, која је настала прикривањем античких и средњовековних докумената који потврђују да су њени становници словенски Дачани или дачки Словени.
Ћирилица, као древно писмо кнежевина Влашке и Молдавије, од којих је настала вештачка држава Румунија у другој половини 19. века, прогнана је из јавног живота „Романије“, србски називи се преименују, србске речи у новорумунском постају архаизми.
Реља Новаковић у књизи Карпатски и ликијски Срби казује а пре њега „Баварски географ“ и Павле Шафарик, како су Срби били многољудан и моћан народ од којег су постали сви данашњи „Словени“.
Исто тврде Ф. Конт и К. Јиричек, да је данашња територија Румуније „матична земља“ Срба. Такође, летописац Јован Зонара, који је у својој „Хроници“ описао римско освајање Дакије (данашње Румуније и Молдавије), за коју каже да је насељена Србима, јер је цар Трајан завојштио на србске Дачане.
Цариградски хроничар Маркелин назива Карпате Србским планинама, а Дион Касије у Римској историји бележи, да је Ликиније (данас речено то је Личанин) био Србин на територији данашње Румуније и Молдавије који је затражио помоћ од карпатских Срба, у време царског сукоба Ликинија и Константина Великог.
The GERMANIA and AGRICOLA Caius Cornelius Tacitus : Sarmatis Dacisque: „Словенска племена“ су древни писци називали Сарматима. Сарматија је обухватала државу источнно од Карпата, између река Висле,Дона и Волге у Европи, и простирала се све до Кавказа и иранске висоравни, без јасних граница према северу, што је за античке историчаре била terra incognita, односно Сарматија. Племе Сармата су иначе називали: Краљевским Србима!
Сарматија је по тадашњим сазнањима била Русија. Дакија лежи између Карпатских планина на северу и Дунава, укључујући горњу Угарску, Трансилванију, Влашку и Молдавију.
Географска имена, на сваком подручју, потичу из језика староседелаца, а антички картографи бележе географска имена на србском, од којих су се нека задржала: Баба, Пиран, Рисан,
Берана, Бихаћ, Бар, Дебар, Лим, Бари, Бојан, Колар, Котур…Р. Новаковић наводи топониме и хидрониме у Румунији, који су и данас чисто србски: Браниште, Бока, Брашов, Голиа, Дева, Добра, Доброта, Жилава Икона, Изворул (Рече), Кула, Ливадеа, Липовану, Марица, Мура, Окна, Поповић, Падина, Погана, Радован, Раковица, Рудо, Северин, Сербанешти, Слатина, Снагов, Срби, Трговиште, Уб… књига: Карпатски и ликијски Срби.
О србском пореклу Румуна писао је и Сава Текелија један од најобразованијих људи Аустроугарског царства на размеђи 18. и 19. века. Његово дело је: Доказ да Власи нису римљанског порекла.
Римска и Византијска државна документа обилују подацима о Дачанима.
Овидије их зове не тим именом него: Гети (Готи), Сарбати, Понти, Рашани а данас се зна да се сва та имена односе на Србе. Баварски Географ потврђује да су то Сораби, Сармати, Скити па је и разумљиво да Овидије није разумео србски језик Гота и Скита.
Овидије пише пријатељу: ...врло често сам присиљен да говорим сарматски...око себе чујем да се говори само скитски и рашански и чини ми се да могу да пишем на гетски начин.
Из овог писма се види, да у првом веку наше ере, језик на територији данашње Румуније не припада групи латинских језика! Све румунске књиге до половине 17. века писане су србским писмом. Црквене словенске књиге из старих штампарија обично се у литератури називају влашке. Хрват Јосип Бадалић за румунску књижевност до краја 16 века каже да је писана на србском језику. Почецикоришћења новог румунског језика у литератури нису забележени пре 16. века!
Становништво никада није научило наметнути латински језик али је у свој србски уносилолатинске речи. Те су се туђице временом намножиле јер су и румунски филолози давали предност туђицама из латинског и уносили нове из романског. Тако је скован румунски језик (и молдавски).
Најстарији документ румунског језика је једно писмо бојара Неакшула из 152. године а ради се о преводу црквених текстова са србског на румунски.
Румуни су до 19 века употребљавали ћирилицу са знацима Џ и Ц а молдавска варијанта и данас користи ћирилицу.
Арадска, Буковинска, Ердељска и Вршачка или Карансебешка епархија биле су у саставусрбске Карловачке митрополије до 1864 године док је Темишварска епархија остала у саставу до 1919. године.
Занимљива је повеља војводе Јеремије Мовила из 1603 у којој се Срби спомињу као становници Молдавије. Записи старих путописаца недвосмислено упућују да је становништво Молдавије у 16. и 17. веку било србско. Ти подаци се налазе код Рајхерсдорфа, Немца из Саксоније, који описујући Молдавију у 1541 године наводи да у том војводству живе Срби!
Пољак Стријевски 1575 пише да Срби живе у Бесарабији, источној провинцији Молдавије а путописац Креквиц из Трансилваније наводи да Срби у Молдавији живе од старине (1685).
Историчари се нису бавили значењем имена Власи које није етничко. Власи су друго име за Србе или назив за сточаре у средњовековној Србији. Срби сточари су славили бога Волоса (Влахоса) као оличење Влашића које отвара лето, као што су их звали и Илирима или Рашанима.
И дан данас Хрвати остатке припадника далматинске Загоре називају Власима или Влајима. Аустрија је живот и организацију Срба у Војној Крајини, 1630. године, регулисала Влашким
Уставом, латински Statuta Valahorum.
Да су Аустријанци сматрали Влахе Србима сведочи саветник аустријске царице МаријеТерезије (18. век) Јохан Кристоф Бартенштајн. Он пишући о Србима у данашњојТрансилванији ( мађ.Ердељ) у Румунији извештава да су овде средином 18. века живели искључиво Срби и само Срби без Мађара и без Румуна. Он их назива Власима и каже да говоре само србским језиком, да су православне вероисповести а да су поунијаћени признали Папу за поглавара!
Нажалост, данас се потомци тих становника у Трансилванији убрајају у Мађаре, говоре мађарски и сви су римокатолици. Њих је два милиона и имају захтев за политичком аутономијом. Интересантно да они нису асимиловани у Румуне него у Мађаре. Преломни моменат је био одлука о повећању пореза у 18. веку па је једини начин да Срби православци не плаћају тај порез био покатоличење и мађаризација јер да су Ердељски Срби порумуњениостали би православци али би били велика препрека Ватикану ка ширењу римокатоличанства према Украјини, Белорусији,Русији...
Исти процес имамо и у Хрватској када Војна Крајина Хасбурговцима више није требала а тај процес нажалост траје и данас.
Процес стварања нових народа показује нам и пример Северне Македоније где се србска држава одрекла свих својих задужбина а Северна Македонија заокружила државност на србским гробовима. Данас смо сведоци стварања још једног новог Народа. Оно што су Румунске политичке елите завршиле пре 150 година црногорска политичка елита покушава да створи данас homo novus новог човека!
У сликама
