ПИШЕ: Лабуд Н. Лончар
По природним законима све што се роди једног ће дана умријети или - овај живот нико још није преживио па нећемо ни ми. УмирањЕ је сасвим природан процес али нас увијек заболи када чујемо да је умро неко кога волимо или поштујемо.
У задње вријеме умрла су нам два веома важна чиниоца књижевног свијета, а који су били, поред осталог веома важни актери града Бара и његове културе. Велики је проблем а и обавеза барем нас који се бавимо културним стваралаштвом одужити им се. Колико год су нам "руке везане" умјесто да будемо подржани...
*
Ових дана умро је Ранко Р. Радовић. У свијету чувени пјесник сонета и сонетних вијенаца. Најнаграђиванији и најпревођенији пјесмик на нашим просторима. Пјесник који је помогао многе пјеснике на почетку каријере а и касније. Задњих двадесетак година свог живота живио је и радио у Канади а исто толико година био је и становник Бара. Имао је стан у Бару. И сва љета и јесени проводио је у Бару. Имао је неколико књижевних вечери у Дворцу краља Николе и у Заграђу. Због његових заслуга "Неказано" га је прогласило својим почасним чланом и дало му признање да отвори Парк пјесника. Онај парк који садашња локална власт не признаје. А он постоји и постојаће.
*
Ранко Вујачић - Пристањанин, књижевник који је објавио седам књига а од тих седам шест су о Бару и баранима. О Пристану. Написао је и роман којим је барски крај, Црмницу и школство у Црној Гори овјековјечио. Тај роман је и промовисан на Барском љетопису. Ранко нас је напустио прије скоро четрдесет дана и испраћен је од стране породице, родбине и пријатеља на достојанствен начин. Био је познати и цијењени друштвени радник, омиљен код својих колега. Принципијелан. Тачан. У његовој задње написаној књизи “Приче око Румије” на посебно занимљив начин а ја них рекао најбољи који до сада знам описао је многе Баране, њихове претке па и претке оних који нијесу ни знали да је написао ту књигу. А требали су да знају!
Или говоре да све знају. На нашу жалост а и на жалост књижевне заједнице промоција те књиге није одржана. Покушали смо да му одамо дужну пошту на начин што би одржали омаж његовом стваралаштву а на којем би одржали промоцију те “Барске” књиге и на којој би његови пријатељи и родбина евоцирали успомене на њега и његов рад. Да не спомињемо чињеницу да би му се и град о ком је толико писао одужио на тај начин. Њему и његовој породици...
На нашу велику жалост, и на жалост књижевне заједнице, породице Вујачић и њихових пријатеља, од оних који су требали да нам одобре коришћење сале у Дворцу краља Николе нијесмо имали разумијевање те нам нијесу одобрили коришћење сале иако на програму Барског љетописа тог дана, и претходног, нема никаквих дешавања и активности.
Ми из удружења "Неказано" ипак ћемо наћи начин да одржимо омаж овом књижевнику и а прије свег грађанину Бара, старом Пристањанину. Пристан му је био и остао у срцу. И њему је посветио један свој роман. А сви они који се заклињу да све раде на ширењу културе у граду Бару треба да се замисле и питају је ли култура или политика оно чине се баве. Или би бар требало. Ако заборавимо оне који су писали о нама кога ћемо памтити? Јер, ипак смо сви смртни зар не?
*
Два Ранка су нас оставила остављајући нам траг у времену који неће моћи избрисати они који покушавају да културу замијене политиком и њихова имена ће остати да свијетле на небу изнад Румије вјечн, а нечија имена ће остати у не баш свијетлим успоменама у свијету културе. Или политике. Није свеједно већ је све исто.
