Piše: Šoć Dragiša, hadžija
Nastavljamo, dakle, sa istorijskim izvorima o Kosovskom boju...
„Ustade car sveg Istoka, od sinova Ismajiljevih, imenom Murat i svu Grčku i Bugarsku zemlju uze i na njega pođe, vodeći bezbrojno mnoštvo za sobom: sinove Agarine sa Tatarima, Karmijane i Sarhanite, Grke i Bugare i Armanite".
Ovo piše u Koporinskom ljetopisu, a o samom boju govori se ovako: „Krv se lila, bregovi lešina su se dizali na razbojništvu, glave su kao pijesak na zemlju padale“.
Ovo je zapisao izvesni Nešri. Ili možda ovako: „I kada je došlo do boja i nastala bitka, bila je tolika zveka i jeka da se treslo i mjesto gdje se ovo događalo i toliko se krvi izlilo da se i kroz izlivenu krv poznavao i trag konjski, i bi mnogo mrtvih bez broja, i bi tu i Amir, car Persijski, ubijen. A zatim i ovaj divni muž sveti knez Lazar“.
Ovako je napisano u Povjesnom slovu o knezu Lazaru.
I još jedan zapis od đakona Ignjatija koji je napisan samo desetak dana poslije bitke: „Bijaše prije nas car Amurat pošao sa vojskom na srbskog cara Lazara i čulo se, da su u bici oba ubiti. Prije ubi Amurata cara, rekoše, prevarom, vjerni sluga Lazarev, imenom Miloš, i u taj čas Turci postaviše carem Bajazita, sina cara Amurata; i opet Turci nadvladaše i uhvatiše rukama srbskog cara Lazara i njegove knezove i vojvode njegove, boljare njegove i sluge i svu vojsku njegovu, neke poubijaše, a neke rukama uhvatiše. Zapovjedi na to car Turski srbskog cara Lazara mačem posjeći“.
Napominjem da je, kako je već rečeno, đakon Ignjatije ovo pisao dok se još nalazio u Turskoj. Čuveni i često pominjani Halkokomvil napisao je: „Kad se našao u blizini tjelohranitelja cara koji je stajao spreman za boj, okrenuo je koplje protiv njega i napadajući ga učinio je najdivnije djelo koje nam je poznato, i ubio cara Murata; on sam poginuo je veličanstvenom smrću“.
Dalje dok piše o knezu Lazaru navodi i ovo... „Pričaju da on nije pao dok je poslije boja progonio neprijatelja; naprotiv, neki visoki plemić odlučio je još dok se Murat nalazio usred svojih trupa postrojenih za borbu da izvrši junačko delo i veće od svih što su ikad učinili“.
A Konstantin Filozof piše ovako: „Među vojnicima koji su se borili pred vojskom beše neko veoma blagorodan Miloš, koga oblagaše zavidljivci svome gospodinu i osumnjičiše kao nevjerna. A ovaj da pokaže vjernost, a ujedno i hrabrost nađe zgodno vrijeme, ustremi se ka samome velikom načelniku kao da je prebjeglica, i njemu put otvoriše, a kad je bio blizu iznenada pojuri i zari mač u toga samoga gordoga i strašnoga samodršca. A tu i sam pade od njih".
Ili još jedno svjedočanstvo koje ne mogu izostaviti: „No Miloš čitavu tu noć nije zaspao, pa u osvit zore, a da to niko nije primetio, uzjaha konja i skopljem okrenutim unazad (što je kod Srba znak begunaca) dođe u tabor Turaka kod kojih je bio na velikoj cijeni. Stoga je s mjesta bio uveden u šator turskog cara koji se jako obradovao njegovom dolazku i tu, bacivši se na zemlju, kako je bio običaj kod Turaka, klanjaše se caru i u tom momentu kradimice izvuče bodež koji mu je bio sakriven u nedrima i zabije ga Muratu u trbuh. Žestoko se boreći nastoji da pobjegne iz šatora ali ga na nesreću, rani careva tjelesna straža. Tu najposlije i pogibe".
Ovo je kazivanje velikog Mavra Orbinija.
Njemac Jerg sa Nirnberga ima svoje viđenje i piše ovako: „Dakle, despot Lazar imao je dva zeta koji su bili stalno u neslozi među sobom. Kada je trebalo da ratuje sa Turčinom, oni se stalno prepirahu: sjutra će se vidjeti ko je najbolji u borbi. U toku noći jedan od zetova poruči Turčinu da će mu ujutru sa mnogo plemića priteći u pomoć. Tome se Turčin jako obradovao i ujutru kad je stigao i kad je trebalo da mu poljubi nogu, tada isuče svoj mač i probode Turčina".
A Benedikt Kuripešić kratko zapisa: „Jer na ovom gamestu kada pođe s vojskom na despota nožđem ubi jedan stari srpski vitez, po imenu Miloš Kobilović“.
Iz tog vremena postoji još jedan zapis od Konstantina Mihailovića iz Ostrovice; „I tu je Miloš Kobila, vitez kneza Lazara, ubio Murata. Tu je isto tako uhvaćen knez Lazar blizu jedne Bogorodične crkve Samodreže, i na tom mjestu je postavljen visok mermerni stub".
Na sve ovo pominjani Konstantin Filosof dodaje: „Postiže Lazar blaženu smrt tako što mu je glava posečena, a njegovi mili drugovi molili su se usrdno da poginu pre njega, da ne vide njegovu smrt.“
Moram dodati i kazivanje Gonzalesa, španskog poslanika: „Murat je bio odličan vitez; ubio ga je hrišćanski vitez knez Lazar, a ubio ga je u boju udarca kopljem, koje mu je prodrlo na grudi a izašlo na leđa; nakon toga je Ilderin Bajazit osvetio svoga ubijenoga oca tako što je ubio kneza Lazara u boju svojom rukom“.
Interesantno je, i potvrđuje ono što sam i ranije napisao, još jedno svjedočenje čuvenog Marva Orbina: „Paše i drugi turski zapovednici, mada su smrću svog gospodara bili veoma ražalošćeni, ipak se ne predadoše tuzi, već su s mnogo razboritosti držali u tajnosti njegovu smrt, kako pred neprijateljima tako i pred Turcima kojima još nije bio poznat slučaj...Svuda padaju, ovde Hrišćani, tamo Turci koji su jedva odolijevali žestini Rašana i drugih Slovena. Neki su od Turaka bili napustili položaj i povukli se natrag u namjeri da pobjegnu".
I sledeći nastavak počećemo kazivanjem Marva Orbinija...
(Autor je profesor istorije i direktor Izdavačke kuće "Jerusalim" iz Bara)
