PIŠE: Ranko Babić
Jutro.
Nad Montenegrom sunce izlazi,
a zore Crnoj Gori nema.
Gospodar brije sebe sobom.
Podignute brade,
upečoočio, ko što umije,
gleda Britva sebe u zrcalo,
a zrcalo, od stida, skreće pogled.
On da skrene? To ne biva!
Zvoni ajfon ko ajvan.
Modri zub mu zauvo.
Zgodno je ovo, pomisli.
Ka da im se javljam s nebesa.
(a mora, sirak, često do zemlje,
nema na nebesima što da se očopli)
Izviješće, gospodaru, o uhićenju.
Makanje, đeca u sali, uz suzavac,
maloljetnici, monahinje, popovi,
vladike, prešjednici, poslanici,
vatrogasci, oficiri . . . .
Malo je, hapsi još! škrguće Britva.
Nema više ko, gospodaru.
Kako nema više ko?!
Hapsite sebe!
A bogomi smo se uhapsili,
davnijeh dana.
Ostali ste samo vi, gospodaru!
Zadrhta britva pod Britvom,
i ogledalo trepnu. Konačno.
Ostao samo ja!?
(A ne zna, jadan, e je sebe prvo uhapsio.
"Zarobio sebe u tuđina".
Sam sebi zatvor.
I oće u Jevropu!
Kukala mu majka,
i svi mi šnjom zajedno.)
Mali, bre, ovaj Montenegro!
Nemoš čoek ljucki ni da hapsi.
Eee, da je meni Rusije!
Sto godina da se hapsi,
i da se ne pozna.
Ni Staljin im ništa nije mogo.
I ne mogaše zrcalo više da izdrži,
puče, ama baš preko obraza.
E, da bok pomože! omače mu se.
Ni zrcala nijesu ko što bijahu.
(A bogomi ni ljudi.)
Bez zrcala si ko u mrak.
A kad britva žmuri pod glavu . . .
Nesrećna je ova Crna Gora.
Da je srećna, ne bi bila Crna.
Pukne zrcalo,
i eto joj sedam godina zla,
a Britve briju i naslijepo.
