Kako vladati u uslovima okupacije -primjer Stefana Lazarevića (2)
Dragiša Šoć, hadžija
Posle male opravdane pauze nastavljam sa mojim kazivanjem o Stefanu Lazareviću.
Još kao 16-godišinji golobradi mladić, Stefan je prisustvovao znamenitom i u istoriji posebno opisanom okupljanju Bajazitovih vazala u gradu Seru.
Prateći događaje i slušajući čauše u predhodnih par godina, već je znao za njegovu surovost prema pobeđenima, ali i prema svojim izdajnicima.
Ipak, nešto što je kao jedan od vazala lično čuo na tom "savetovanju" prevazišlo je sve. U jednom momentu nepoverenja i podozrenja prema vazalima je sultan zapretio da će ih pobiti sve i da niko živ neće izaći iz sale.
To se odnosilo na sve hrišćanske vazale, i na njega lično! Tada je mladi i premladi Stefan osetio strah i nemoć, a za svagda naučio koliko su zapravo mali i nemoćni u odnosu prema superiornoj velesili kakva je tada bila Otomanska imperija. Posle te gotovo bizarne predstave, osetivši strah za sopstveni život, ali i strah od nestanka cele srpske države, u njemu se nešto prelomilo i tu je naučio školu za ceo život.
Naravno da su se svi prisutni, klanjajući se do zemlje zaklinjali i obećavali punu saradnju sultanu, ali su se svi prilikom povratka u svoje krajeve odrekli i sultana i vazalstva. Samo je maloletni Stefan shvatio da jedino ako ostane "kooperativan" i zadrži status koji ima kao vazal, može ostati siguran, bar od ostalih neprijatelja oko Srbije - Ugara, Vlaha, Bugara i Venecije.
Tako odlučivši, produbio je svoj odnos sa Bajazitom i u sledećim godinama bio mu je veran vazal, neprekidno vrebajući i osluškujići međunarodnu situaciju kad i kako da okrene stranu.
Budući da je stalno vežbao ratničke veštine i svojim znanjem stekao ozbiljnu reputaciju, uspeo je da okupi nekoliko hiljada Srba i ozbiljno pomaže Bajazitu u pohodima i pobedama koje su preživelima donosile veliki plen, kojim su se vraćali i pomagali svoje porodice i uvek bili spremni da opet idu na vojnu.
Za sve to vreme, prvo ime među Srbljem je bila njegova majka Milica! To je i bilo donekle tačno, jer je ova pametna i pobožna žena o svemu dobro promišljala i savetovala sina koji je odlično znao koliko je ona brižna i za njega i za zemlju. Obavljala je mnoge poslove, ali one za koje je tradicija i vreme ukazilo da su muški, pametno je savetovala Stefana koji je tada odlazio i završavao ih uspešno. Na taj način je i dodatno razvio svoje državničke sposobnosti. Tako da je već posle šest godina gotovo neprimetno postao pravi i ozbiljni vladar.
Zauvek je zapamtio Ser i majčine savete i uz prirodni dar učinio sve da se Srbija počela biološki oporavljati i živeti u miru. Majka je osetila da je vreme da državu prepusti sinu i otišla u manastir, zamonašila se i uzela ime Jefrosima, Jevgenija, ali je i tada i sve do svog upokojenja uvek bila pri ruci svom sada već velikom sinu kojega narod prozva Visoki!
(nastavlja se)
(Autor je učitelj istorije u penziji)
