PIŠE: Igor Rems, akademik
Ne moraju Barani da znaju sve što ja znam. Premisa koja može da bude polemična ali je opravdana.
Pre neku noć u okviru Barskog Ljetopisa, književnik i kolumnista B. Brković je istakao da je devedesetih godina Bar bio neka vrsta „slobodne teritorije“ i da to doživljava i dalje...
Njegova euforična izjava, pretpostavljam, da je kod mnogih Barana doživljena sa rezignacijom, sa poniženjem, jer Bar nije „slobodna teritorija“, osim ako nije u pitanju kakav eksperiment in vivo koji je teško razumljiv. Ili je mislio na divljanje pojedinih barskih političara koji su jurili Mrkojevićima i tamošnjem Narodu govorili da dolaze Četnici i da će ih sve poklati.
Grad u kome je sve devastirano i narušeno, od prelepe barske obale, lepih divljih plaža... do međuljudskih odnosa gde političko jednoumlje zadire, bez straha, u oblast kulture i gde se jedan deo kulturnih poslenika oseća kao zatvorenici, taoci, jakih političkih ambicija pojedinaca koji su na vlasti. Koliko se sećam a to nije bilo davno, zbog „viška slobode“ sa posla su smenjena (čitaj – oterana) dva direktora prosvetnih ustanova i jedan direktor iz kulturne!
O fenomenu Slobode može da se razgovara. Fizička sloboda ne znači da ste slobodan čovek ako ste zarobljenik političkog jednoumlja i nemate hrabrosti da se suprostavite. I obratno, možete biti fizički u tamnici, što ne znači da ako su ograničili zatvorenim prostorom vaše telo da su i utamničili vaš Um.
Još jedan eklatantan primer o „slobodoj teritoriji“ koji se desio pre petnaestak godina ili malo više. S obzirom na moja razna evropska poznanstva razgovarao sam sa tadašnjim direktorom Kulturog centra da li postoji mogućnost i volja da na zadovoljstvo Barana dovedemo reprezentativna imena iz oblasti kulture jer ako ne postoji da ne započinjem nikakav razgovor i obećanja koja bi me dovela u neprijatnu situaciju jer na zapadu se ništa ne organizuje ad hoc.
Ljudi planiraju vreme unapred. (Iz mog iskustva, pregovarao sam 2019-20-e za izložbu koja će biti 2024-e!) Dobio sam potvradan odgovor. Razgovarao sam sa ljudima, na vreme, i pristali su da dođu: Petar Handke da otvori Barski Ljetopis, da preda ključ grada i da kaže da je Ljetopis otvoren, najbolji slovenski gudački kvartet sa francuskog konzervatorija u Parizu, tada aktuelnu pozorišnu predstavu koja se te godine davala i u Beogradu, u režiji Nade Kokotović (osnivača Grada teatra sa Ljubišom Ristićem) i Neđa Osmana, koji je u Nemačkoj bio proglašen najboljim stranim glumcem, inače završio u klasi Radeta Šerbedžije, zatim Dueau de Cologne, sjajan klasičan gitarista Svetislav Madžarević, godinama bio član kultne grupe Renesans i violistkinja, njegova supruga , Mađarica, Barbara Madžarević (Madžarević je kasnije nastupao na Kotorart sa Draganom Kolundžijom) i slikar Helmut Tolman, koji je devedesetih godina bio spreman da u Crnoj Gori, uprkos sankcijama, napravi izložbu na Svetom Stefanu i da sve slike sa izložbe pokloni Crnoj Gori ali, nažalost, nije bilo interesovanja.
Pretpostavljate šta se desilo: izvisio sam, ljude obmanuo, osećao sam se kao poslednje g...o!
Prošle godine profesorica klavira Nikoleta Strugar i mea parvitas pripremili su jedan muzičko poetski program koji bi bio predstavljen na radost građana Bara povodom Dana zaljubljenih ili Sv. Trifuna. Na programu su bila dela Šopena, Šuberta, Ravela... i moja izabrana ljubavno-erotska poezija. Tri zahteva sam prosledio presedniku opštine (sve arhivirano), da pomogne i stane iza ovog programa u interesu građana! Tri zahteva!!! Nije bilo odgovora. Šta možete da očekujete i kako da vam odgovori ubica Čempresa!
Ah, ta zavodljiva „slobodna teritorija“!
Na kraju, kakva je to grupa pokrenula Inicijativu? Apsolutno nepoznati, bez iskustva, ili kako bi rekao Džoni Štulić, grupa nekorisnih ljudi, osim gospode Lutovca i Milovića! I da li svi oni pripadaju određenoj političkoj stranci ili ima izuzetaka koji potvrđuju pravilo?! Da shvatimo to kao njihovo političko ćaskanje? Inicijativa koja se završava sa???
Kultura je oblast koja ne stvara novac, a ako njega nema, svi razgovori i sve inicijative su uzaludne. Sećam se jednom prilikom mi je veliki i slobodni srpski mislilac i filosof Predrag Dragić Kijuk rekao da možemo da izgubimo grad, određenu teritoriju čak i državu ali ako nam ponište kulturu ili ako je izgubimo nestaćemo kao narod!
L art pour l art, a ne da je umetnost sredstvo ili cilj za nešto drugo. Ovde, plašim se iz sopstvenog iskustva, da je najmanje reči o umetnosti! Da, maska je tu, eto, pomisliće naivni, brinu! Masni politički poeni! Zaista, perfidno i nisko.
Ovaj sterilno-luesni zadah traje već godinama, godinama koje su pojeli skakavci.
G-din Nenezić se založio za nove ideje, nove ljude. Šta ćemo sa „starim ljudima“, neupotrebljenim, skrajnutim, „nepodobnim“, Baranima?
Kako sa ljudima o kulturi koji ubijaju Živo kulturno dobro, naočigled svih nas. Jednog ranog jutra streljali su sto stogodišnjih Čempresa, posađenih još u vreme kralja Nikole, oslobodioca grada Bara! Zbog čega, zbog toga što je oslobodio Bar a sećanje nekoga vređa ili zbog naših molbi da to ne čine?
Direktorica Kulturnog centra mr. Grabež, stranački pokriva funkciju. Sa kulturom nema ama nikakvih dodirnih tačaka. U razgovoru sa njom, a tema je bila da konačno grad Bar objavi jednu moju poetsku knjigu( mislim da je sramota da to grad i njegova kulturna ustanova do dana današnjeg još nije uradila), odgovoreno je potvrdno a gospođe koje su pozvane i prisustvovale razgovoru, istakle su da im je u opisu posla - izdavanje knjiga, tražile su da im pošaljem radnu verziju rukopisa i najmanje dve recenzije. To sam uradio. Posle nekoliko dana poslao sam poruku, lično mr. Grabež, koja mi je i dala svoju vizit kartu radi lakše komunikacije, ali i da bude u toku ako iskrsnu problemi, da li se knjiga štampa ili ne, nastupila je Ćutnja koja traje i do današnjeg dana. Zeleni Zmijski ujed!
Sada sam u velikoj dilemi ili trilemi: da li je Ćutnja nastala zbog „slobodne teritorije“, zbog moje Ćirilice i rukopisne ekavice ili zbog četiri recenzije koje sam poslao a jednu je potpisao književnik Milutin Mićović, brat vladike Joanikija?
Mala herba cito crescit.
