Esej o jednoj ljubavi

Jesen,novembar, kiša... Beograd, Beograd... ponovo u najvoljenijem gradu na svetu... dočekao me, kao kad sam došao prvi put na studije, sedamdesetih godina, nasmejan, široko raširenih ruku. Moj prvi korak po izlasku iz voza, na železničkoj stanici, bio je ulazak u Slobodu, u nešto novo, nepoznato, silazilo mi je niz kičmu, nedokučivo, višebojno... Nepoznate ulice, bulevari, prigradska naselja, trolejbusi, tramvaji...a opet sve poznato, moje, sveznano kao da je izašlo iz moje duše.

Beograd

Sa rekama

Utisnutim u teme

Plovi Bela Lađa

Zlatne ti obrve

Doje device Rusalke

Žednom nogom

Da ne pređeš

Kapiju otvorenu

U zenitu gornjem

Svetločelo Sunce

Otvorilo dveri

Iz oblaka kada se vratiš

Da te daruje

Kamenjem zrelim

Bogove rečne

Svetlošću

Da nahraniš

Najlepše godine mladosti dao sam Beogradu a on mi je uzvratio Ljubavlju, Dobrotom,

iskušenjima...Ko zna gde su sada Edina, Mira, Dajana...

Dunav upija dlanovima mekim sjaj posustalog meseca.

Plesom ispijam Te u ružno novembarsko veče.

Sumanutom belinom dojki vajam sve probuđene ptice

U Tvom grlu.  Niko ne zaustavlja dah

Velike kazaljke na zidnom satu.  Tegljači na reci

Ogledaju umorna lica u slepoj vodi. 

Ulična svetlost upalih obraza ulazi kroz prozor i seda

Kraj Tebe.  Golim rukama hvata strah neizgovorenih

Reči razbacanih po znojavim čaršavima

 Dunav plovi Tvojim lepim čelom 

Zaspala na boku ne sanjaš

Huk reke što plavi naše obale, pesak naš svetli

U tamnoj ruci iskonskog traganja

...Petar, Rade, Dubravko... gde su sve posejani po Srbiji, svetu? Da li su uopšte živi? U sećanju su mi naši odlasci na Filosofski, dole u podrumu, prašili su Dorsi, Cepelini, Džimi .. i onako mokri odlazili u dragstor kod Doma Omladine na jedno pivo, dva... a posle odlasci na Zelenjak, hvatanje ponoćnih autobusa za sve nas koji nismo bili u centru.

Posle završenih studija , promocije poetskih knjiga na Kolarcu, u Biblioteci grada Beograda, Madlenijanumu, Udruženju...

Sva moja Ljubav i krv ukaldermisani su u živi kamen Knez Mihajlove, Kalemegdana, Terazija...

Tišina je večeras lekovita

Dodiruje me zgusnutom tamom

U predahu između dva sna

Traži ravnotežu u dahu

Spretnija od pauka tka mrežu posutu

Pepelom upaljenog peska

Izcrtane linije na štafelaju gutaju

Belinu kojom su obešene

Na podu izdiše Kandilo

Zadušnice ovde traju vekovima

Sečem tamu pomorandže

Zamirisa mračnim prostorom

Prosutim Ženskim šarmom

Iznenadni pljusak je pomeranje težišta tišine

Poseta u mokrim kaputima

Neprijatnost što silazi naga niz prozore

Ah da i sto postavljen za dvoje

Na terasi nad savskom krunom

Pogledom gutam slutno Zemun-polje

Prigušene krike potopljenih kukuruzišta

Šarani u čašama za vino

Imaju Tvoje lice dok dušu

Izgubljenog sveta natapa kiša

Vlažni obrazi zidova raspetih kuća

Na Tvojim rebrima

Pečat

Ljubav hodočasnika

Kojom propoznajemo Varku

U vlažna i maglovita jutra pre fakulteta, izlazimo i trčimo kroz Košutnjačku šumu. Budimo se uz „Beograde dobro jutro“ Duška Radovića i njegove filosofske crtice u kojima nam je otkrivao život, njegovu lepotu, lepršavost ali i tako brzu prolaznost...

Naše druženje bilo je Svetlonosno... podignuto na jedan viši duhovni nivo. Na svemu tome sam Ti zahvalan Grade Beli.

Akademik Igor Rems, umetnik