Poslanica DF-a donirala platu siromašnima
PIŠE: Marija Keković, direktor Humanitarne fondacije “Vanja”
Mediji su „brujali“ o donaciji ministarke javne uprave, digitalnog društva i medija, Tamare Srzentić, koja je iz ličnih sredstava Kliničkom centru Crne Gore uplatila finansijsku pomoć u iznosu od 1.500 EUR.
Rekao bi narod da se poklonu u “zube ne gleda”, ali takva donacija Kliničkom centru skoro pa da ništa i ne znači, ali bi sigurno taj novac mnogo značio socijalno ugroženim kategorijama u Crnoj Gori čija brojnost je zabrinjavajuće velika.
Za razliku od Srzentićeve poslanica Maja Vukićević, istinska humanistkinja, pomaže one koji su najugroženiji.
Poslaničku platu Vukićevićeva je donirala Humanitarnoj fondaciji “Vanja” čiji je osnovni zadatak upravo briga o siromašnima u Crnoj Gori. Ova Fondacija obezbjeđuje hranu, ogrijev i sve što takvim porodicama treba da prežive.
Poslanica Vukićević, u skladu sa svojim mogućnostima, konstantno je uz ovu Fondaciju i zajedno sa direktorkom Fondacije Marijom Keković vraćaju porodicama koje su na ivici egzistencije osmijeh i nadu u neko bolje sutra.
Maja Vukićević platu koju je dobila od države dala je onima koji su gladni, dok je Srzentićeva dio svojih sredstava (zarađenih na državnim “jaslama”) poklonila državnoj ustanovi.
Razlika ogromna, a humanost poslanice Vukićević nemjerljiva.
Pitanje je šta je i bio motiv za ministarkin gest- istinska humanost ili svojevrstan marketinški trik kojim je trebalo da prikupi još poneki politički poen.
Sudeći prema “interesovanju” medija za ovaj gest reklo bi se ipak da je to bio način za samoreklamu.
Ministarka Srzentić bila je prisutna i na crnogorskom Prajdu sa koga je grupa ministara crnogorske Vlade istakla da je to dokaz posvećenosti Vlade inkluzivnom društvu- društvu jednakih šansi za sve. Jednake šanse za sve, trebalo bi da podrazumijevaju i da svi treba da imaju šansu da zarade makar onoliko koliko je potrebno da ne budu gladni.
Srzentićeva, čini se, nema realnu sliku o društvu u kome živi, jer očito živi u nekom svom svijetu izvrnutih vrijednosti, pa je muke “običnih” ljudi ne dodiruju.
Sreća je pa postoje ljudi poput poslanice Maje Vukićević koja živi uz svoj narod, osluškuje njihove potrebe, probleme i pokušava da pomogne onoliko koliko može. To bi trebalo da je obaveza svakog ko je prihvatio da bude dio vlasti. Posebno obaveza ministara koji za svoje funkcije primaju izuzetno visoke plate.
Poslanica Vukićević trebala bi da bude primjer svima, posebno Srzentićevoj koja je svoju “humanost” javno istakla, a nalazi se na čelu ministarstva zaduženog, između ostalog, za medije. Moglo bi se reći da je iskoristila svoju poziciju….
Lekciju humanosti, ljudskosti i dobrote Tamara Srzentić trebalo bi da nauči od Maje Vukićević.
