Šta stoji iza formiranja Albanskog pokreta za napuštanje islama

PIŠE: Darko TANASKOVIĆ

POPLAVA vesti o razgorevanju novog požara na Bliskom istoku i potresnih izveštaja o paklenom stradanju napaćenih žitelja Gaze, privremeno je u drugi plan potisnula čak i mega temu rata u Ukrajini.

Nije stoga čudno to što pažnju javnosti gotovo da i nije privukla na prvi pogled bizarna informacija na portalu „Klix ba“, o tome da je grupa Albanaca na „Kosovu“ osnovala pokret za napuštanje islama. Vest je kratka, a svi su joj delovi zanimljivi, pa je prenosim u celini:

„Biti samo Albanac“ moto je pokreta za odricanje od islamske vere, formiranog pre dva dana u mestu Dečani na Kosovu.

Ovaj pokret je formiralo oko 70 ljudi iz svih albanskih zemalja koji su se okupili u Dečanima da objave da je „albanska vera Albanija“. Vesel Lekaj, jedan od osnivača, izneo je svoje mišljenje o deklaraciji ovog pokreta i da je oko 70 ljudi učestvovalo u osnivanju ovog pokreta u petak, 20. oktobra.

‘Na skupu u petak, 21. oktobra 2023. godine, grupa građana Dečana okupila je mislioce iz regiona i gradova Kosova. Oni su govorili o ekstremizmu i šteti koju nanose različiti segmenti islamske vere i srpskog pravoslavlja. Jednoglasno saopštenje je da od danas nismo muslimani’, rekao je Lekaj.

Prema Lekaju, kosovsko društvo je ugušeno islamskim ekstremizmom i da ih, prema njegovim rečima, treba ukloniti i boriti se protiv ‘zla’ iz uma.

‘Za Albance je vjera albanizam, jer mislimo samo albanski, jer prije svega smo Albanci, bile su poruke podrške dijaspore i volje da se podrži inicijativa, da se katolicizam prenese direktno u svoje rane korijene, tj. evropskom identitetu i kulturi.’ dodao je Lekaj.

Inače, Liga istoričara Kosova „Ali Hadri” u Dečanima oštro je reagovala na „Pokret za napuštanje islamske vere”, optužujući ga za propagandu protiv vere i raspirivanje mržnje, ističući da je pravo na versko uverenje lično“.

Nije ovo prvi put da se na bivšem jugoslovenskom prostoru i na Balkanu, ako to političke okolnosti ili kakav drugi interes iziskuju, donosi odluka o odstupanju od neke dimenzije svog nacionalnog ili verskog identiteta.

Sećamo se zaokreta bošnjačke političke i intelektualne klase 1993. godine, da se usred rata u BiH prihvati nacionalno ime Bošnjak, umesto „komunističkog“ Musliman, jer je onima koji su ih na Zapadu podržavali protiv Srba bilo teško objasniti da postoji nacija čije su ime i određenje verske pripadnosti istovetni. A s obzirom na to da je zaziranje od politizovanog islama, radikalnog fundamentalizma i islamističkog terorizma bilo tada u usponu, zapadnjačku islamofobiju valjalo je nekako primiriti, odnosno zavarati.

Nazivnim bekstvom od islama, ali u bošnjačkom slučaju ne i verničkim distanciranjem od njega, dok se družina okupljena u Dečanima (gde nađoše baš Dečane!) javno odriče islamske vere, što je neuporedivo ozbiljniji projekat idetitetskog inženjeringa. Jer, kad je o KiM reč, više od 90 procenata tamošnjih Albanaca su muslimani, dok je postotak poklonika Alahove vere u celokupnom albanskom nacionalnom korpusu negde oko 70 odsto. Pored toga, ima mišljenja da je upravo pripadnost islamu, uprkos svim mogućim prividima, trajno glavni i ključni pokretač političkog delovanja Albanaca, uključujući njihov separatizam i iredentizam.

Tako politikolog Miroljub Jevtić dosledno tvrdi da je „šiptarski secesionizam samo druga forma islamskog fundamentalizma na našim prostorima“, kao i da je od Prizrenske lige kod Albanaca horizont panislamističke vizije u pozadini svih vidova političkog okupljanja i postupanja.

Svoje ranije radove na ovu temu autor je objedinjeno objavio u knjizi „Šiptari i islam“ (Prnjavor, 1995), a od bazične teze o presudnoj islamskoj determinisanisti društvenog i političkog života i kretanja u Albanaca ni kasnije nije odstupio.

U vezi sa tom tezom, u nauci ne postoji slaganje, ali je ona svakako legitimna, tim više što je tokom poslednjih triju decenija kod kosovskometohijskih Albanaca islamske vere došlo do primetne radikalizacije, u čemu je upliv iz svetskih centara ekspanzivnog (pan)islamizma (bio) znatan. No, sada nije prilika za raspravu o ovoj višestruko složenoj i za razumevanje balkanskih prilika značajnoj temi.

Bitno je konstatovati da pripadnost većine Albanaca islamu nikako nije nekakva marginalna ili sekundarna karakteristika, što javno saopštenu nameru odricanja od njega, pogotovo u regionalnom kontekstu, čini veoma interesantnom i indikatovnom. Uostalom, od vremena „liberalnog islamiste“ i pragmatičnog manipulatora Saljija Beriše Albanija je i zvanično članica Organizacije islamske konferencije/ saradnje.

U kratkom proslovu svoje pomenute knjige, M. Jevtić navodi da njen drugi deo „predstavlja reakciju ondašnje muslimanske javnosti na stavove pisca kojima se pokazuje zanimljiva činjenica da je on ‘pucajući’ na Prištinu izazvao reakcije tamo, gde ih naizgled nije trebalo očekivati – među bosanskim muslimanima, što pokazuje da su svi pogoci bili, vojničkim jezikom rečeno, u metu“.

Simptomatično je da se vest o osnivanju pokreta za napuštanje islama na „Kosovo“ pojavila baš na jednom bosanskom portalu, a još je poučnije pročitati brojne komentare koje je izazvala među njegovim posetiocima. Ta ipak je to najširi zajednički front, pa se svako komešanje u njegovim redovima prima uznemireno i sa zabrinutošću.

Može li se osnivanje pokreta za napuštanje islamske vere smatrati nekakvom ekscentričnom avanturom grupe čudaka?

Nikako! Vesel Lekaj i njegovi saborci svakako neće u relevantnoj meri promeniti većinsku versku i/ili tradicijsku privrženost svojih sunarodnika islamu, ali njihov iskorak nije proizvoljan i improvizovan čin bez ozbiljnije pozadine i implikacija. Pogotovo danas.

To se nepogrešivo može zaključiti već i na osnovu kratke vesti o osnivanju pokreta. Ističe se, naime, šteta koju nanose „različiti segmenti islamske vere i srpskog pravoslavlja“. Dakle, uz islamski ekstremizam ide i „srpsko pravoslavlje“, ali ne i katolicizam, iako se, kao „vera Albanaca“, proklamuje „albanizam“.

Štaviše, uz isticanje podrške iz dijaspore, navodi se „inicijativa da se katolicizam prenese direktno u svoje rane korijene, tj. evropskom identitetu i kulturi“. E, tu smo! Islam se vidi kao prepreka evrointegraciji, prikazanoj kao reintegracija, dok je „srpsko pravoslavlje“ dindušmanin koji se mora pomenuti u svakom negativnom iskazu.

„Albanizam“ bi bio „nacionalna“ domovina, a „katolicizam“ duhovna postojbina Albanaca. Nije to neka originalna zamisao družine okupljene u Dečanima, već samospoznajna i samoodređujuća matrica određene odavno prisutne škole mišljenja među albanskim intelektualcima i političarima, kao i nekim moćnim i veoma zainteresovanim dušebrižnicima iz inostranstva.

Vest iz Dečana podsetila me je na duži razgovor koji sam, povodom njegove manje poznate, ali značajne knjige „Nesloga“, maja 2016. godine u Parizu vodio sa najuglednijim albanskim piscem Ismailom Kadareom.

Kadare je, inače, poznat kao jedan od najistaknutijih zagovornika stava o staroevropskim i katoličkim korenima ilirskih potomaka na Balkanu. Rekao mi je tada da je potpadanje pod osmansku vlast bilo poražavajuće i civilizacijski unazađujuće za sve balkanske hrišćane, a da je masovno primanje islama za Albance bilo najveća tragedija u celokupnoj njihovoj istoriji. Prekinuta im je veza sa Evropom i put razvoja kojim bi se kao evropski narod evolutivno kretali.

U knjizi „Nesloga“, „književnom eseju“, kako ga je definisao, a koja je zapravo sociološko-politikološka i kulturološka analiza albanske prošlosti i sadašnjosti u svetlu metamorfoza odnošenja prema povesnim činjenicama i mitu o Skederbegu, Kadare se kritički osvrće na studiju francuske naučnice Natali Klejer „Na izvorima albanskog nacionalizma. Rađanje jedne većinski muslimanske nacije u Evropi“ (2007).

Kadare, pored ostalog, primećuje da već svojim podnaslovom autorka pokazuje tandenciju da „smatra mitom sve što je u vezi sa „albanstvom“ (albanitude ) i albanskom nacijom, a nasuprot tome, istorijom sve što se odnosi na islam i bektašijsku sektu“. Veliki književnik i žestoki nacionalista takvu sklonost naziva „avganizacijom“ albanske prošlosti.

Ne primećuje li se odsjaj Kadareovog preislamskog „albanstva“ u Lekajevom dečanskom „albanizmu“?

A ima ko o svemu tome sistematski, organizovano i dugoročno vodi računa. Identitet Albanaca, osobito verski, zanima mnoge. Uostalom, nije li Austrougarska efektivno doprinela stvaranju albanske nacije, kako je to uverljivo u svojoj studiji „Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije – 1896 – 1908“ (2016) predočila rano preminula bugarska naučnica Teodora Toleva.

Kad sam 2002., posle predaje akreditiva papi Jovanu Pavlu Drugom, bio primljen na uobičajeni protokolarni razgovor sa poglavarom Rimokatoličke crkve, ovaj je, iako telesno vidno oronuo, još uvek bio mentalno svež, pa mi je postavio tri pitanja, od kojih se jedno odnosilo na Albance. Zanimalo ga je šta mislim o tome da li su Albanci pre i više muslimani ili Albanci.

Odgovorio sam da, koliko znam, o tome ne postoji puna saglasnost ni u nauci ni u široj javnosti, ali da lično smatram da su prvenstveno Albanci, pa onda sve ostalo.

Klimno je glavom i kratko rekao: „Da, i mi tako sudimo. Oni su prilično duhovno opustošeni tokom komunističke diktature, pa smatramo da vredi raditi sa njima“. Ovo „vredi raditi sa njima“ institucionalizovano je kroz vatikansku Kongregaciju za jevanđelizaciju naroda, raniju Kongregaciju za širenje vere („de propaganda fide“), kojoj je upravo papa Vojtila 1982. promenio ime.

Ovaj moćni dikasterijum zadužen je za propovedanje katolicizma u narodima za koje se procenjuje da (još uvek) ima realnih izgleda za privođenje papinom stadu. Taj prostor mogućnosti naziva se „zemljom misije“ (terra missionis) i Albanci mu, kao nacionalni korpus, u skladu sa vatikanskim merilima, pripadaju.

Tu zvanično spadaju, recimo, i Makedonci, ali ne i Srbi, tako da se njima i njihovom državom spoljnopolitički bavi Državni sekretarijat Svete Stolice, a religijski Papski savet za unapređivanje jedinstva hrišćana, što podrazumeva ekumenski dijalog.

Iako je na KiM uvek bilo malo Albanaca katolika, a posle 1999. godine još manje ostalo, i premda Sveta Stolica nije priznala nezavisnost „Kosova“, Vatikan aktivno „radi“ sa njima i osmišljeno, planski nastoji da osnaži i materijalizuje katolicizam među Albancima.

Sasvim u skladu sa narativom o njihovoj prvobitnoj pripadnosti katoličkoj konfesiji, kojoj bi se valjalo vratiti, projektovana je u neoromaničkom stilu velika Katedrala Majke Tereze u Prištini, krajnje neproporcionalna zastupljenosti katolicizma u stanovništvu KiM. Napomenimo da je kamen temeljac ove crkve, svečano otvorene 2010, pet godina ranije položio tadašnji lider Ibrahim Rugova, usrdni poštovalac Ismaila Kadarea, poznat i po tome što mu je na zidu kabineta visio portret pape Jovana Pavla Drugog.

Kolale su i glasine da je tajno prešao u katoličku veru, o čemu se, razumljivo, njegov duhovni (i politički) svetodavac, uticajni vatikanski prelat, agilni monsinjor Vinčenco Palja nikada nije određenije izjašnjavao. A baš prilikom svečanosti beatifikacije Majke Tereze (2003), o kojoj se spore Albanci, Makedonci i Indusi, tadašnji predsednik Albanije Alfred Mojsiu, inače pravoslavac, ali i bivši partizan antifašista i sovjetski vojni pitomac, rekao mi je da su Albanci pretežno indiferentni prema religiji, a da im je verska pripadnost prevashodno osnova za međusobne svađe, dok su prema svim susedima na Balkanu prvenstveno Albanci.

Metodologija navodne „rekatolizacije“ Albanaca podrazumeva i celishodnu razradu koncepta tzv. „ljaramanstva“, donosno njihovog kriptohrišćanstva.

Naziv ovog fenomena potiče od albanske reči „ljaramane“, što znači „šaren“, „promenljiv“, pa izvedeno i „prevrtljiv“. Odnosi se na pripadnike albanskog naroda koji su ketmanski i samo površinski primili islam, a u suštini ostali privrženi katoličkoj veri, na koju se sada, u uslovima slobode veroispovedanja, spontano i sa radošću vraćaju.

Nema sumnje da je primera ljaramanstva bilo, ali ova pojava ni izdaleka nije bila onoliko raširena koliko se to u katoličkoj propagandi želi predstaviti. Zatim, prema toj funkcionalnoj predstavi ljaramanstva, kao da su svi kriptohrišćani bili katolici, dok se pravoslavci ne pominju.

To je sasvim u skladu sa istorijskim i civilizacijskim falsifikatom da su pravoslavni hramovi, impozantne zadužbine „osvajača“ Nemanjića, mahom građene na ruševinama katoličkih crkava.

Da uopšte nije bilo tako poodavno je pokazao, recimo, poznati stručnjak za istoriju Albanaca Peter Bartl u knjizi „Kriptohrišćanstvo i oblici verskog sinkretizma u Albaniji“ (1967), a kod nas u novije vreme i Olga Zirojević u izvrsnoj studiji „Islamizacija na južnoslovenskom prostoru: Dvoverje“ (2003).

Katolički sveštenik Šan Zefi posvetio je ljaramanstvu svoju doktorsku diseratciju „Istorijsko-pravna studija islamizacije i ljaramanizacije Albanaca (od XV do XX veka), odbranjenu 1992. godine na papskom univerzitetu Urbanijana.

Prevod na hrvatski, pod naslovom „Islamizacija Albanaca i fenomen ljaramanstva tijekom stoljećâ“, objavila je 2003. godine „Albanska katolička misija“ u Zagrebu.

Treba li naglašavati da se ocene autora o razmeru i rasprostranjenosti ljaramanstva bitno razlikuju od onih Petera Bartla i Olge Zirojević, a čuditi se izboru Vatikana da don Šan Zefi kasnije bude imenovan za generalnog vikara Prizrenske katedrale? Prvo je proučavavao, tumačio, a sada izučeno primenjuje…

Teško je pretpostaviti da će sistematično delovanje na terenu u skladu sa programom jevanđelizacije i po uputstvima katoličke centrale u Vatikanu bitno izmeniti relativni odnos brojeva između muslimanskog i katoličkog elementa u albanskom stanovništvu na KiM, ali sigurno će imati određenog uspeha.

Pokret za odricanje od islamske vere, koji se oglasio u Dečanima, pokazatelj je da se sa Albancima i na Albancima identitetski sračunato „radi“, i spolja i iznutra, a naročito je indikativno što je trenutak da se, kao svojevrsna „uspavana ćelija“, aktivira baš u sadašnjim, mnogostruko složenim i neizvesnim regionalnim i širim okolnostima.

Gaza nije daleko, pa je na Zapadu svaki otklon od islama potencijalno isplativ, a Srbi su u svakom slučaju na onoj drugoj, svojoj mračnoj svetosavskoj obali.

Lakše je nemati istoverničku moralnu obavezu solidarnosti prema Palestincima.

Veroodstupništvo se u islamu nečelno ne prašta, ali veliko je pitanje koliko su Vesel Lekaj i njegova dečanska ekipa uopšte muslimani, a za sada na vidiku i nema nekoga ko bi mogao šerijatski da im sudi.

Put velikog „povratka“ u Evropu je otvoren. Sve to još samo treba objasniti hladno administrativnim činovnicima u Briselu i kod kuće nastavljačima dela Alija Hadrija i onih „naučnika“ kojima je pošlo za rukom da dođu glave i sjajnom orijentalisti Hasanu Kalešiju, hodžinom sinu, samo zato što nije pristajao da bude musliman i Albanac na način Prizrenske lige.

www.sveosrpskoj.com