Газиводе памте: Баранин Владимир Томовић и богојављенска солидарност

Баранин Владимир Томовић је од оних људи који у јавности носе препознатљиво лице, али не и потребу да тим лицем увијек говоре. Његово име широј јавности јесте познато кроз телевизијске ријалити програме, али они који га пажљивије прате знају да је управо он један од њихових најироничнијих и најнепомирљивијих критичара – човјек оштрог језика, јасних ставова и изражене одбојности према лажној слави и површном моралу који ти формати често промовишу.

На Газиводе је јутрос дошао без икакве најаве, без пратеће приче и без намјере да буде нарочито примијећен. Са братом и неколицином пријатеља из Бара, града из којег потиче и у којем је одрастао у породици познатој по угледу, држању и осјећају мјере, Томовић је стао међу остале пливаче – као један од њих, а не као неко ко се издваја.

Ипак, свјестан да лице које јавност познаје не може остати непримијећено, није се изненађивао када су га поједини представници медија препознали. Тек након тога, без посебне жеље да говори, кратко је казао да је његово присуство на Газиводама и пливање за Часни крст најмање што може да учини у знак солидарности са својом браћом и сестрама на страдалном Косову и Метохији. Није то била "специјана" изјава за камере, већ реченица више изговорена из срца, него ради утиска.

Томовић се и овдје показао онаквим каквим га описују људи који га познају ван свјетала рефлектора – директан, миран, непоколебљив у ставу. Као Србин и као вјерник, човјек који отворено говори о значају традиције и историјског памћења народа Црне Горе, он припада оном кругу људи којих у Бару, али и широм Црне Горе, има много више него што се често мисли. То су људи који не праве од својих увјерења представу, али их не крију кад дође вријеме да се она покажу дјелом.

У води је, узгред, био и петнаестогодишњи Душан Јовановић, такође рођени Баранин, који сада живи у Косовоској Митровици, а већ годинама долази на Газиводе и добро разумије тежину и симболику овог чина, што говори да та веза са Косовом и Метохијом није само ствар прошлости, већ и живе садашњости. Душан је прије овога Владимира срео минулог љета на хуманитарном кошаркашком турниру у Бару, и није крио срећу што га је срео и на Газиводама.

Иначе, само пливање за Часни крст на језеру Газиводе и ове године протекло је у знаку достојанства и сабраности. У организацији Дома културе „Стари Колашин“ из Зубиног Потока, окупило се више од 300 пливача из различитих крајева – са Косова и Метохије, из централне Србије и Црне Горе. Хладна вода, оштар ваздух и високо јануарско сунце нису поколебали ниједног од њих.

Први је до Часног крста допливао Матеја Касаловић (16) из Косовске Митровице. Тихо и без еуфорије, настављајући породичну традицију, јер су претходних година побједници били његов брат и отац. „Нисам се посебно спремао, то је, ваљда, у генетици“, казао је кратко, у реченици која је боље од сваког говора описала смисао овог сабрања.

Са обале се дизала пјесма и чуло клицање Србији и њеном Косову и Метохији. Без објашњења и без вишка ријечи. По изласку из воде, свим учесницима су подијељене благодарнице, као тихи знак пажње – више подсјетник него награда.

Газиводе су и ове године показале да памте. Памте кораке по обали, хладну воду која сијече и људе који долазе без потребе да буду први. А међу њима је био и Владимир Томовић – препознатљив по лицу, али још препознатљивији по разлогу због којег је дошао.