Ко одлучује о вакцинацији дјеце: Родитељи, закон или држава?

Питање обавезне вакцинације дјеце и услова за упис у вртиће посљедњих мјесеци све више заокупља пажњу јавности у Црној Гори, отварајући бројне дилеме и изазивајући оштре полемике о односу јавног здравља, права дјетета, родитељске одговорности и надлежности државе. Ријеч је о теми која превазилази оквире здравствене политике и задире у једно од најосјетљивијих питања савременог друштва: докле могу да сежу овлашћења институција када одлучују о правима дјеце и изборима њихових родитеља?

О овој теми говорили су мајка седморо дјеце Гордана Булатовић и адвокат Миомир Јоксимовић, гостујући у емисији „Тачно у десет“ на Адриа телевизији. Док је Булатовић изнијела лично искуство и незадовољство ограничењима са којима се суочава као родитељ, Јоксимовић је отворио питање уставности и законске утемељености појединих поступања институција.

Гордана Булатовић, која је истакла да наступа и у име невладине организације „Луча слободе“, нагласила је да није против вакцинације дјеце, али сматра да родитељима треба оставити могућност да сами одлучују о времену имунизације.

Као непосредан повод за своје иступање навела је покушај да двогодишњу кћерку упише у вртић, како би јој омогућила дружење са вршњацима и промјену окружења. Међутим, како је испричала, наишла је на препреку због тога што дијете није у потпуности вакцинисано.

„Нисам против вакцина, сва моја дјеца су вакцинисана. Најмлађа кћерка и беба од десет мјесеци још нијесу у потпуности вакцинисане. Имам свој начин и дјецу вакцинишем до четврте године. То је моја одлука и тражим право да сама одлучим када ћу то урадити“, поручила је Булатовић, додајући да сматра да дјецу треба вакцинисати, али да се противи томе да се родитељима намећу ограничења.

Навела је да не намјерава да промијени своју одлуку само да би кћерку уписала у вртић, те да од државе очекује одговор на питање каква алтернативна рјешења постоје за породице које се нађу у сличној ситуацији.

Као додатни примјер проблема са којима се, према њеним ријечима, суочавају родитељи, поменула је случај дјетета из разведеног брака за чији је упис у први разред, како тврди, била потребна сагласност другог родитеља. Указала је и на незадовољство начином на који су, како је оцијенила, надлежни реаговали на протесте и захтјеве које су упућивали представници организације којој припада.

Булатовић је истакла и да очекује јасније изјашњавање политичких представника о овој теми, посебно предсједника државе, док је позитивно оцијенила ставове које о вакцинацији, како је навела, заступа Милан Кнежевић.

Адвокат: Спорна је граница између јавног интереса и права појединца

Адвокат Миомир Јоксимовић оцијенио је да је одлука Уставног суда о питању вакцинације била очекивана, али да правни приступ на којем почива цијела расправа и даље сматра спорним.

Према његовим ријечима, суштина проблема је у томе ко одређује шта представља општи интерес и да ли се позивањем на тај интерес могу ограничавати права појединаца. Он сматра да се у таквим случајевима морају јасно утврдити границе између надлежности државних органа и права грађана.

Јоксимовић је повукао паралелу са ранијим правним и политичким праксама у којима се, како је навео, позивање на опште добро користило као оправдање за озбиљна кршења индивидуалних права. У том контексту изразио је неслагање са тумачењима правних норми која, по његовој оцјени, дају предност општем интересу без довољног уважавања положаја појединца.

Позивајући се на различита мишљења унутар Уставног суда, Јоксимовић је оцијенио да постоје разлози за озбиљну расправу о правној утемељености ограничења која се примјењују на дјецу и њихове родитеље.

Он је поновио став да законска рјешења која доводе у питање приступ предшколском образовању дјеце због њиховог вакциналног статуса сматра неуставним. При томе се позвао на одредбе општег закона који уређује образовање, као и на јавне изјаве предсједнице Уставног суда, за које сматра да указују на несагласност између појединих прописа.

Према његовој оцјени, постојећа правна рјешења садрже противрјечности које стварају несигурност и остављају простор за различита тумачења, због чега је неопходно прецизније уредити ову област.

Јоксимовић је отишао и корак даље, тврдећи да родитељи могу довести невакцинисану дјецу у вртић јер, према његовом тумачењу, не постоји конкретна одлука установе којом је појединачном дјетету забрањено похађање вртића. Сматра да се одговорност за евентуалне посљедице не може аутоматски пребацити на родитеље.

Ипак, ријеч је о његовом правном ставу, а не о потврди да је такав поступак без правних посљедица или да су установе дужне да прихвате свако дијете без обзира на важеће прописе. Примјена закона и конкретне обавезе родитеља и предшколских установа морају се сагледавати у свјетлу важећих прописа и релевантних одлука надлежних органа.

„Проблем између функционера и грађана“

Јоксимовић је шири друштвени аспект спора описао као сукоб између оних који обављају јавне функције и грађана који немају институционалну моћ да утичу на доношење одлука.

По његовој оцјени, проблем настаје када се потребе и права обичних људи занемарују, а одлуке доносе без довољног уважавања посљедица које могу имати по свакодневни живот породица. Упозорио је да би наставак такве праксе могао додатно продубити неповјерење грађана у институције.

Навео је и да постоје алтернативна рјешења за спорне ситуације, али није желио да их у емисији конкретизује.

Потребан је јасан одговор институција

Расправу о вакцинацији дјеце и њиховом упису у вртиће није могуће свести искључиво на питање личног избора родитеља, али ни на претпоставку да позивање на јавни интерес аутоматски оправдава свако ограничење. У њеном средишту налазе се и заштита здравља дјеце, права на образовање, одговорност родитеља и обавеза државе да своје одлуке заснива на јасним, досљедним и законитим правилима.

Управо зато је неопходно да надлежне институције грађанима пруже прецизна објашњења о важећим условима за упис у предшколске установе, правним посљедицама непоштовања тих услова и могућностима за рјешавање спорних случајева. Посебно је важно да се правна питања не рјешавају произвољно, већ кроз транспарентне поступке и јасна тумачења закона.

Тема вакцинације у Црној Гори и региону очигледно има и здравствену и правну, али и снажну друштвену и политичку димензију. Она захтијева аргументовану расправу у којој ће се чути и забринутост родитеља и ставови здравствене струке, уз пуно поштовање права дјетета и одговорности институција.

Кључно питање зато није само ко има право да донесе одлуку о вакцинацији, већ и како изградити систем у којем ће се здравље дјеце штитити, права поштовати, а повјерење грађана у институције јачати — умјесто да се додатно урушава у спору који непосредно погађа породице и њихову свакодневицу.