Митрополит Јоаникије: Власт да врати капелу на Ловћен и исправи неправду

Митрополит црногорско-приморски Српске православне цркве (СПЦ) Јоаникије поново је говорио о капели на Ловћену. Он се осврнуо на то питање током службе поводом празника Преображења, одржане на Бјеласици, објављено је на сајту Митрополије. Митрополит Јоаникије је поручио да је „порушена Његошева капела узнијета на небо“ и изразио очекивање да ће надлежни исправити, како је рекао, историјску неправду.

“Надамо се у Бога да ће наше власти донијети једину исправну одлуку и исправити једну велику неправду која је учињена према Његошу. У злом, безбожном времену људи, као што је говорио митрополит Амфилохије, мувље памети, донијеше такву одлуку да погазе Његошев аманет и да поруше Ловћенску капелу, која је била симбол Црне Горе”, казао је, између осталог, владика Јоаникије.

Митрополит Јоаникије служио је јуче, на празник Преображења Господњег, Свету литургију у Цркви Преображења Господњег на Кључком Тавору на Бјеласици. Митрополиту су саслуживали протојереј-ставрофор Раде Радовић, јереј Дејан Томовић, јеромонах Михаило (Пајовић) и јерођакон Лазар (Рондовић). На крају евхаристијског сабрања литија је опходила храм, а Високопреосвећени Митрополит Јоаникије је освештао славске приносе и грожђе.

У литургијској бесједи Владика је говорио о данашњем Јеванђељу када се Господ са своја три ученика, Петром, Јаковом и Јованом, попео на гору Тавор да се моли, када је из Христовог лица и Његових хаљина засијала неисказана свјетлост.

„Он је тиме показао да је Он извор свјетлости. Али, не ове сунчане свјетлости, него Божије – нестворене, несаздане, вјечне свјетлости која је обасјала Његове ученике и од које су они попадали у страху. Али, какав је био тај страх? Тај страх је испунио њихова срца радошћу, неким неисказаним до тада небивалим осјећајем и они су молили Господа да остану ту говорећи: Господе, добро нам је овдје бити. Да сачинимо три сјенице – једну Теби, једну Мојсију, једну Илији. Јер су се са Њиме појавили из оног свијета Мојсије и Илија који су давно били отишли у наручје Божије, али тиме је показано да су Мојсије и Илија проповиједали Христа. Да су они били Христови пророци и да су они Његове слуге, и били и остали. И шта се још говорило? Један од светих јеванђелиста напомиње да су Мојсије и Илија говорили са Христом о Његовоме одласку у Јерусалим, а то је било по свој прилици свега неких 40 дана прије Христовога страдања. И била је ријеч о томе шта ће се догодити у Јерусалиму, била је ријеч о спасењу рода људскога јер је Господ Исус Христос својим дјелом, својим крстом, својом смрћу и својом побједом над смрћу – својим васкрсењем устројио спасење цијелога рода људскога. А овај моменат помиње се нарочито и посебно се истиче и слави, јер је Господ открио своју славу прије свога васкрсења својим светим ученицима, али свега тројици: Петру, Јакову и Јовану, и о томе свједочи Свети апостол Петар, а та слава има такву природу да може да постане и наш удио. Да и ми постанемо причасници вјечне славе Божије и Његове вјечне свјетлости“, бесједио је Високопреосвећени Митрополит Јоаникије.

Митрополит Јоаникије је истакао да су се тада апостоли испунили славом Божијом и да су зато говорили Господе, добро нам је овдје бити. Међутим, објашњава Митрополит, нису знали „да их је Господ удостојио тога виђења и тог доживљаја да би се укријепили прије Христових страдања, прије него што дођу искушења. Да би имали снаге да се одупру искушењима која ће доћи. Господ је показао то по своме промислу, показујући да је наша вјера свијетла вјера. Да ми који идемо за Христом не ходимо по тами, него да имамо свјетлост живота као што је и Он сам говорио својим светим ученицима и апостолима.“

Потом се Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски осврнуо на Свету литургију, истакавши да су ту велики дарови, јер нас на литургијама Господ удостојава заједнице са Њим – примањем Светих тајни Христових ми се напајамо Божијом благодаћу и милошћу, које обнављају наше биће и које нас оснажују да можемо носити свој крст – бити истински хришћани и у овом животу пуном искушења ходити Божијим путем.

Нагласио је важност да будемо хришћани на дјелу и на свакоме мјесту, да имамо љубави једни према другима и способности да превазилазимо неспоразуме, препреке и искушења:

„И свакако да Бог свима нама даје све што нам треба да бисмо живјели хришћанским животом, само ако ми то хоћемо и омогућава нам да се напојимо Његове свјетлости и Његове љубави само ако отворимо своја срца и своје мисли и своје душе. Наша трагедија је у томе што се ми стално због наших гријехова, због наших лоших склоности, удаљавамо од Бога и затварамо своја срца и према Богу и према ближњима својим. А ми као хришћани знамо да то није добро и треба да чинимо све да испуњавамо Божије заповијести и да достигнемо оно што Господ од нас тражи. Да се тако свијетли свјетлост наша – свјетлост нас хришћана пред људима, да виде наша добра дјела. И да прославе сви Оца нашега који је на небесима. И тачно је то. Када бисмо ми хришћани живјели како ваља, не би требало много ни говорити него би људима било јасно да имамо праву, истиниту вјеру која се дјелима свједочи.

Ево овдје, на високој гори имамо те три сјенице. Имамо три светиње које је подигао блаженопочивши отац Јоил, са благословом нашег блаженопочившега Митрополита Амфилохија. Велики заиста преглац и велики дух. И данас смо се помолили Богу за њих обојицу, јер ово је само могла стварати велика вјера и велика љубав и зато треба овдје да се сабирамо, прије свега на овај празник као што смо уобичајили на овој високој гори која гледа по врховима планина Црне Горе. Видимо, чини се и Ловћен одавде, али видимо и нешто што је много узвишеније да се освешташе ове горе око Ловћена ловћенским капелама и да порушена Његошева капела, да се она вазнијела на небо и да дјелује из оног свијета. И показује своју светост. И ево, полако се примичу те капеле ка Ловћену и надамо се у Бога да ће и наше власти донијети исправну одлуку и исправити једну велику неправду која је учињена према Његошу, јер у злом безбожном времену људи, као што је говорио Митрополит Амфилохије, мувље памети, донијеше такву одлуку да погазе Његошев аманет и да поруше Ловћенску капелу која је била симбол Црне Горе.“