Лучиндан 1912: Сјећање Владимира Радовића на црногорске ослободиоце Пећи

На Лучиндан 1912. године, црногорска војска је побједоносно ушла у Пећ. Данас, после  113 година од тог великог датума – град је без Срба. Преносимо једно сјећање на тај дан, захваљујући свједочењу Владимира Радовића (1901-1986), академског сликара и угледног члана српске заједнице.

„Имао сам 11 година и са групом српских дечака из Пећи чувао сам козе код Патријаршије. 

На глави ми је био турски фес, јер су сви дечаци са напуњених 10 година били у обавези да га носе. Међу српским породицама се већ увелико причало да ће Турци да оду и да у град улази црногорска војска.

Народ је био радостан, али се та радост морала крити јер су Турци били бесни као никад. По кућама су се спремали поклони за ослободиоце, плели се венци од јесењег цвећа. Предходни дан су Турци напустили град.

 
Црногорска војска је ушла из правца Ругове у две колоне, једна поред Патријаршије а друга преко Бистрице.

Кад су наишли на нас један од њих је стао поред мене, учинио ми се висок као планина. Питао ме је, чији сам, јесам ли Српче. Кад сам климнуо главом, скинуо ми је фес са главе, бацио га на земљу и рекао да га никада више нећу ставити на главу.

Затим ме је подигао и сместио себи „на кркаче“ и тако сам са ослободиоцима ушао у Пећ. Било је то на Светог Луку 1912 године“.

 Владимир Влада Радовић био је први школовани сликар на Косову и Метохији и организатор културног живота у родном граду Пећи.

По дипломирању на Државној умјетничкој школи у Београду. 1926. године, враћа се у родни град и запошљава као наставник цртања у пећкој Гимназији.

У Пећи 1948. године формира познату Средњу школу примијењених умјетности у којој ради све до пензионисања.

 
Школа је током деценија изњедрила многе познате сликаре Србе и Албанце.

По његовој смрти, школа носи његово име све до 1999. године.

(Приредио: Горан Ћетковић за Српске новине)