"БИСЕРИ ИЗ БАРКЕ": Кад полиција хапси споменике - хумор постаје кривично дјело

ПИШЕ: Томислав Т. Велички

Нагло захладило, сјеверњак ударио, море подигло таласе, па ја своју барку вежем чвршће него што ДПС држи остатке гласачког тијела. А кад барка мирује, онда чујем све што не бих баш радо чуо. Али, ето, живот на мору је такав – донесе и буре и смирење, а највише ове наше политичке комедије које су постале свакодневица.

Суд и полиција, ваљда у потрази за титулу режисера апсурда, одлучише да упадну у манастир Ђурђеви Ступови у Беранама. Задатак? Да ухапсе – ни мање ни више – споменик Павлу Ђуришићу. Да није трагикомично, било би смијешно до суза. Замислите ту сцену: судија потписује налог, полицајац ставља лисице – а са друге стране, бетон. Па кад Горан Даниловић рече да, да је Павле жив, не би га јурили, схватио сам да је овдје логика одавно узела боловање.

Али авантура се ту не завршава. Ухапсише и хумористу Срђана Дида Станојевића, јер је, ваљда вођен иронијом која је у овој земљи опаснија од експлозива, пријавио да је у кафани на Побрежју видио – споменик Павлу Ђуришићу. Кад кафански хумор постане кривично дјело, онда знамо да смо дубоко заглибили у позориште апсурда. Ово више није ни за рубрику „црна хроника“, него за „stand-up festival“.

Јефтина забава за сиротињу, рекло би се. Сви ти потези изгледају као намјерно скретање пажње са правих, горућих проблема. Док се држава расправља са каменом и бронзом, људи се боре с рачунима, инфлацијом, одливом младих. Али власт је пронашла непријатеља – споменик. То је, чини ми се, једино што им још добро иде.

У свему томе, политички највише добија Милан Кнежевић. И то је чињеница. Милан је човјек који зна да унесе дозу хумора и ироније у политичку борбу, али то никад није пуко спрдање – увијек стоји чврста политичка порука иза сваке његове ријечи. Његове досјетке често погађају боље него читави говори, а способност да у тренутку окрене атмосферу у парламенту нешто је што га чини посебним. Зато му противници и прижељкују излазак из власти – јер добро знају да са његовом енергијом и стилом не могу лако да изађу на крај. Но, биће их жеља.

Његов саборац Андрија Мандић, с друге стране, носи тежину државника, човјека који улива сигурност и озбиљност. У тандему, то је комбинација снаге и шарма: један чврст и непоколебљив, други духовит и оштар. То је разлог што тај политички савез (НСД и ДНП) и даље изазива највећи страх код опонената.

А да иронија буде већа – опоненте би Милан, да хоће, могао лако да заглави у (не)суђени колектор у Ботуну. Замислите како би изгледало да тамо заврше све политичке каријере које су у августу 2020. обећавале „златно доба“, а данас траже нову шансу. Тај колектор би био најбоље мјесто за политички рециклажни центар.

Но, док једни јуре Павла по манастирима и кафанама, други гледају према Сочију. Путин шаље снажну подршку Вучићу: каже да су протести „студената“ у Београду само још једна обојена револуција. Истински студенти, додаје он, јесу патриоте и не треба да иду за овима који играју у режији Запада. И ту је у праву: кад Запад пише сценарио, увијек нешто шкрипи, а публика се пита – гдје је крајња поента.

И тако, драги моји, док нам споменике хапсе, кафане претварају у суднице, а парламент у кабаре, ми гледамо представу за коју карте не купујемо – али рачуне плаћамо сви. Политика је постала театар без завјесе, а ми смо публика која не може да изађе из сале.

Зато, спремите кокице. Зима је дуга, а сједнице парламента још дуже. Комедије не мањка – а ироније, хвала Богу, имамо више него што нам треба.

И, наравно, препоручујем гусларску пјесму из прилога. Никад није била актуелнија....