Четнички командант хоџа Хусеин Ровчанин – муслиман који је бранио и крст и полумјесец
ПРИРЕДИО: Илхан Шаботић
Историја Другог свјетског рата на просторима некадашње Југославије деценијама је била талац идеолошких наратива, селективног памћења и политички пожељних „истина“. Једна од највише фалсификованих и прећуткиваних тема јесте учешће муслимана у Равногорском покрету и јединицама Југословенске војске у отаџбини. Управо тој теми, са научном упорношћу и моралном храброшћу, посветио је свој рад угледни историчар, публициста и истраживач Салих Селимовић у књизи „Муслимани у Равногорском покрету и јединицама ЈВуО 1941–1945“.
Селимовић, Србин муслиман из Сјенице, својим дјелом руши једну од најупорнијих комунистичких догми – да су четници били искључиво антимуслимански покрет и да су злочини над муслиманским живљем били правило, а не изузетак. Историјска документа, свједочанства и конкретни примјери које износи показују много сложенију, али и истинитију слику рата.
Један од најупечатљивијих примјера јесте капетан Хусеин Ровчанин (1907–26. април 1944), командант Комаранског четничког одреда у области Бродарева, у Рашкој области. Хоџа са завршеном медресом, човјек дубоке вјере и јасних моралних начела, Ровчанин се прикључио Равногорском покрету јер је, по сопственом увјерењу, комунистички покрет гушио вјеру – не само православље, већ и ислам.
Капетан Хусеин Ровчанин спадао је у групу муслиманских команданата ЈВуО који су штитили цивилно становништво без обзира на вјероисповијест. Имао је значајну улогу у одбрани лимске долине од напада комунистичких јединица током 1943. и 1944. године. Погинуо је штитећи одступницу потпуковнику Павлу Ђуришићу, једном од најистакнутијих команданата ЈВуО.
Та чињеница сама по себи руши тезу о „геноциду над муслиманима“ као системској политици четничког покрета. Тешко је објаснити како би један од највиђенијих муслиманских официра погинуо бранећи одступницу команданта чије се јединице, према комунистичкој пропаганди, означавају као носиоци масовних злочина над муслиманским живљем.
Селимовић подсјећа и на бројне примјере међусобне заштите и људске солидарности. Након рата, муслимани су скривали капетана Вука Калаитовића Калаита, који је погинуо 1948. године. Његову супругу и дјецу од одмазде су спасиле муслиманке, облачећи жену у муслиманску народну ношњу, димије и прекривајући је фереџом. То су чињенице које се не уклапају у поједностављене идеолошке шаблоне, али управо зато заслужују да буду изречене и запамћене.
Наравно, одмазде јесу постојале, али – како Селимовић наглашава – оне су биле усмјерене прије свега против муслиманских усташа, односно припадника НДХ. Типичан примјер тог времена било је Гацко, гдје се, према историјским подацима, око 90 одсто муслимана опредијелило за усташки покрет. Изједначавати те формације са муслиманима који су бранили своја огњишта у саставу ЈВуО представља грубу и намјерну историјску манипулацију.
У својим јавним наступима и научним радовима Салих Селимовић истиче да су муслимани у Равногорском покрету бранили и своју вјеру и заклетву Краљу. Он износи и контроверзну, али историјски аргументовану тезу да је више од 80 одсто муслимана на овим просторима српског поријекла, те да су савремени идентитетски инжењеринзи створили „синтетичке нације“, при чему је назив „бошњак“, како каже, турска увреда, а не изворни идентитет.
Овај историјски и књижевни дух сабран је у Селиовићевој реченици - „Истина се не може измишљати – она може само да се откопа.“
Управо то Салих Селимовић и чини: откопава истину коју су деценијама прекривали идеологија, страх и политичка корист. Зато његова књига није само историјско штиво, већ и морални документ једног времена.
