ПИШЕ: Владимир Булатовић
Предлог који је јуче стигао из Рима не би смио да прође незапажено.
Не зато што је већ постао политика Европске уније. Није. Али може постати, јер изнијела га је предсједница Владе Италије Ђорђа Мелони, лидер једне од највећих и најутицајнијих држава Европске уније, а њена влада жели да управо ову идеју стави на сто европским министрима унутрашњих послова.
То значи да ова иницијатива није политичка маргина, већ предлог који ће тражити своје мјесто у будућој миграционој политици Европске уније.
А ако се та политика једног дана претвори у очекивање према државама кандидатима, онда би Црна Гора могла бити суочена са једним од најозбиљнијих тестова у читавом процесу европских интеграција.
Јер, према информацијама које су објавили италијански медији, Црна Гора се налази међу државама које се разматрају као могуће локације за центре за прихват и репатријацију нерегуларних миграната, по узору на модел који Италија већ примјењује са Албанијом.
То није безазлена идеја.
То је питање које задире у безбједност, демографију, туризам, економију, међународни положај и укупну будућност државе.
Јуче је јавност сазнала да Италија предлаже да се нови центри финансирају директно из европског буџета, а не билатералним споразумима, те да би, осим Црне Горе, у том систему могле бити и државе попут Туниса, Египта, Мауританије, Уганде, Руанде, Етиопије и других земаља ван Европске уније.
То само по себи намеће питање – како би се Црна Гора нашла на истој листи са државама које нису кандидати за чланство, већ су предвиђене као спољне тачке европске миграционе политике?
Ако би се овакав модел једног дана прихватио, постављају се бројна питања.
Да ли би туристичка земља, која живи од имиџа сигурне и мирне медитеранске дестинације, могла трпјети посљедице?
Како би се то одразило на инвестиције?
Да ли би локалне заједнице прихватиле изградњу таквих центара?
Колико би безбједносни систем био оптерећен?
Ко би сносио одговорност у случају проблема?
И најважније – да ли би Црна Гора о томе заиста слободно одлучивала или би се нашла под снажним политичким притиском у наставку приступних преговора?
Наравно, данас нико не може тврдити да ће ово постати формални услов за улазак у Европску унију.
Али исто тако нико не може ни игнорисати чињеницу да се овакве идеје све чешће појављују управо из најважнијих европских престоница.
Зато би било неодговорно правити се да се ништа није догодило.
Црна Гора мора јасно да зна шта су њене црвене линије.
Европске интеграције јесу важан спољнополитички циљ.
Али ниједан циљ није толико важан да би се о њему престало постављати питања.
Посебно ако су та питања од животног значаја за државу.
Уосталом, сама Европска унија данас пролази кроз период дубоких изазова. Суочава се са миграционим притиском, различитим ставовима држава чланица, успореним економским растом и бројним безбједносним питањима.
Управо зато је важно да се о сваком новом приједлогу разговара отворено и без политичких флоскула.
Јер европски пут не може бити пут на којем се све прихвата без расправе.
Напротив.
Баш ако желимо у Европу као озбиљна држава, онда морамо имати право да кажемо шта прихватамо, а шта не прихватамо.
Јер у супротном нећемо бити партнери.
Бићемо само извршиоци туђих одлука.
А то није идеја суверене државе, без обзира на то да ли је чланица Европске уније или није.
