Добро се добрим враћа – а издаја забраном уласка
ПИШЕ: Миленко Јовановић
Некад је било довољно рећи да си из Црне Горе па да те у Србији дочекају као најрођенијег, са погачом, сољу, ракијом - и отвореним срцем. Данас, нажалост, није више довољно ни да кажеш да си Србин — јер су многи то научили да изговарају као паролу, као формалност, а у души и дјелима буду први у реду када треба пљунути по Србији. Доста је било!
Примјер студенткиње из Будве, којој је оправдано забрањен улазак у Србију, није изолован случај — то је пресјек стања једне моралне и политичке изопачености. Добијеш све — школовање, смештај, сигурност, статус. Потпишеш изјаву да си национални Србин, упишеш факултет на буџету, Србија те третира као свог, а ти јој вратиш тако што изиграваш револуционара и учествујеш у протестима чији је циљ рушење управо те државе која ти је све то дала. Нека, таквима Србија више не треба бити уточиште него граница.
И није она једина. Видимо јасно и гласно: дио црногорских студената у Србији не понаша се као гости, него као колонијални намјесници, као подривачи. Са једне стране се хране из српске државне касе, а са друге стране уносе у њу отров идеологија које су Црну Гору довеле до ивице националног расула. Срамота је што се уопште мора објашњавати да таквом понашању нема мјеста.
Ти исти студенти, који носе беџеве "антифашизма", "слободе", "демократије", данас марширају Београдом у исти мах с Иваном Вуковићем — човјеком који је, као функционер ДПС-а, био један од стожера политике понижења Срба у Црној Гори. Његова подршка протестима у Београду није случајност — то је отворени акт хибридне агресије. Он је дошао не као туриста, већ као изасланик једне поражене политике која сада покушава да се освети преко туђих улица. Његово хапшење и депортација апсолутно су били оправдани и неопходни.
А није он једини који се "прославио" незнањем и бахатошћу. Премда нема директне везе са актуелним дешавањима у Србији, није далеко отишао ни актуелни потпредсједник Владе Црне Горе Филип Ивановић, који је успио да изјави како патријарх Порфирије „није поглавар СПЦ у Црној Гори“, већ, наводно, "само" митрополит Јоаникије. За човјека који себе представља као научника, тешко је разлучити да ли је та изјава више срамотна или неуко-подмукла. Сваком ко је иоле информисан, јасно је да је патријарх Порфирије на челу Српске православне цркве у цјелини — па тако и у Црној Гори.
Јоаникије јесте митрополит, али је он један од епископа у Црној Гори, у оквиру јединствене СПЦ, а не неки засебни „поглавар“. То извртање стварности је већ виђена матрица, али је врхунац ироније да о томе говори неко ко је био стипендиста исте те Српске православне цркве и њене Митрополије. Исти онај Вуковић, којег недавно видјесмо како "пумпа" по српској Престоници прије него га је БИА депортовала, својевремено је тврдио да је „Белгија војно неутрална земља“ — и то у јеку кампање ДПС-а за улазак Црне Горе у НАТО! Ето, то су „стручњаци“ и „универзитетски професори“ који данас глуме моралну елиту.
Него да се вратимо Србији. Већ деценију и по, она је уточиште бројним политичким лицемјерима који у Црној Гори глуме велики национални отпор према свему српском, а у Србији имају станове, бизнисе, школују дјецу... Из Бара, лично знам неколико таквих: данас воде локалне огранке странака које су пријетиле Српској православној цркви, вређале патријарха, и шириле антисрпску хистерију — а у Београду имају све. Њихова дјеца и други сродници глуме „велике Србе“ кад треба добити индекс, али не оклијевају да се придруже првом протесту који се организује против српских државних институција. Докле?
Па и примјер Брајана Брковића довољно говори. Антисрпски дјелатник, који својим наступима у јавности не крије презир према српској држави, а користи све што из ње може исциједити — од медијског простора до политичког амбијента. Такви људи су постали упаковани производи некадашњег антисрпског апарата, сада преобучени у наводне активисте и слободоумне мишљенике.
Србија је дуго ћутала. Дуго се правила да не види шта се иза леђа дешава. Али више не. И то је добро. Држава која поштује себе не смије више толерисати властито подривање и још финансирати оне који га спроводе.. Забрана уласка оваквим појединцима није акт освете — него коначно враћање достојанства. Ако Србија жели да буде јака, мора знати рећи „не“ онима који је системски поткопавају.
Истовремено, треба јасно рећи и ово: Србија је економски, културно и историјски најважнији партнер Црној Гори. Без Србије, већина црногорских општина, укључујући и Бар, гдје овај осврт настаје, не би могла преживјети ниједну туристичку сезону. Срби пуне овдашње плаже, подижу промет, остављају новац, доводе инвеститоре. И све то трпе док из Црне Горе добијају политичке шамаре, увреде и саботаже.
Ако ико има интерес да са Србијом гради односе на здравим основама — то је Црна Гора. Али не може то бити ни ДПС, ни њихови јучерашњи сљедбеници, данашњи студенти-протестанти. Не може то бити нико ко је Србију схватио као банкомат за школовање, као болницу без граница, као бесплатну подршку, а не као матицу.
Србија данас гради као нико никада раније, запошљава, подиже стандард, развија војну, здравствену и инфраструктурну мрежу — све оно што бивши режими у цијелом региону, па и у Црној Гори никад нису могли, знали ни хтјели. И управо зато им смета. Зато и напади. Али та времена наивности су, срећом, прошла. И као неко ко жели слогу народа у обје наше државе, желим да кажем и следеће: подршку Србије заслужују они који је поштују. А ко је пљује — нека не рачуна на добродошлицу. Ни у Београду, ни у Нишу, ни у Новом Саду. Србија више неће бити хуманитарни дом за политичке хијене.
Добро се добрим враћа — а издаја забраном уласка!
