Док се прича о Можури, најмрачнији злочини режима остају сакривени
ПИШЕ: проф. Војо Лаковић
Као иницијатор Анкетног одбора за расвјетљавање случаја „Црне тројке“ и „седме управе“, осјећам професионалну и моралну обавезу да јавно укажем на опасну тенденцију која се тренутно дешава на нашој политичкој сцени. Док се јавности као приоритет сервира рад нових анкетних одбора, за аферу „Можура“, Одбор који би требало да се бави најмрачнијим полицијским и параполицијским структурама из претходних деценија – практично не постоји.
Све указује на то да смо свједоци планског разводњавања процеса доласка до истине. Неспорно је да је афера „Можура“ битна и да корупција мора бити истражена, али се она не смије користити као параван за бјекство од суочавања са системским непочинствима која су деценијама разарала црногорско друштво. Стиче се утисак да се форсирањем одређених тема, попут Можуре, свјесно бјежи од тежих питања зарад скупљања тренутних политичких поена, док се суштинска правда оставља по страни.
Откривање рада Седме управе, налогодаваца „Црних тројки“ и расвјетљавање убистава новинара нису само пука правна питања – то је апсолутни императив за даљи пут Црне Горе ка Европска унија. Без јасних одговора на питања ко је организовао и спроводио државни терор над неистомишљеницима, наше европске интеграције остају само мртво слово на папиру.
Европа не тражи од нас козметичке истраге новијих корупционашких афера док у фијокама скупљају прашину докази о пребијањима, застрашивањима и ликвидацијама оних који су се борили за слободну ријеч. Још важније од Брисела, ово је питање унутрашњег мира у Црној Гори. Истински мир и национално помирење се не могу градити на трулим темељима ћутања о тридесетогодишњим непочинствима. Не можете очекивати од грађана да вјерују у „нову“ државу док стара мрежа утицаја, која је створила „црне тројке“, остаје нетакнута и непроцесуирана.
Заустављање рада одбора који треба да оголи те структуре директна је саботажа владавине права. Истина се не може дозирати онако како то одговара тренутним политичким коњунктурама. Ако као држава немамо храбрости да расвијетлимо рад Седме управе и судбине људи који су били жртве тог система, онда свјесно бирамо пут стагнације и заштите оних који су Црну Гору држали у мраку.
Вријеме је да се престане са симулацијом правде. Грађани заслужују пуну истину, а жртве државног апарата заслужују да њихови налогодавци коначно добију имена и презимена пред лицем правде.
(Аутор је иницијатор формирања Анкетног одбора за случај „Црне тројке“)
