.jpg)
ПИШЕ: Игор Ремс
Промаче сена
Лахор
У маслињаку
Октобар. Прелепи дани нижу се један за другим као ђердан пун бисерја. Ево ме кроз Дабаново или поново на Глатком путу, после четри месеца, поново кроз маслињаке, кроз овај земаљски рај.
Пут се лагано “пење” од цркве Св. Вида или Вићенција - Вића, и на првој кривини застаје дах! Предамном стоји 4-6 метара потпуно завршен потпорни камени зид.
Иза њега се види радник у зеленој мајици који већ ради на другом зиду.
Каже тако ће до врха!
Овај камени зид протеже се дужином око 130 метара и његова висина опада како се пут пење. Размишљам, да ако би било ко ове године требао да добије Јубиларну награду града Бара поводом 80 година ослобођења од фашизма и нацизма то би требао да добије власник овог маслињака! Али авај, ове године се награда не додељује ( ваљда, сваке преступне) без обзира на Јубилеј. Управо је Јубилеј прави датум за додељивање овако престижне, најпрестижније, градске награде. Не знам зашто локалној самоуправи ово не долази до свести јер Изузеци зато и постоје да потврде правило!
Није први пут да локална самоуправа и њен Први праве грешке у корацима, сетимо се само Стрељање Чемпреса, већ је то постала њихова хронична, неизлечива болест, а то се потврдило и кроз скандал тровања у Луци Бар. Готово читаво време због нечијег незнања, немара и неспособности али и бездушне Ћутње, ветар разноси прашину испуњену отровним супстанцама ( оловом, арсеном и ко зна чим још) и засипа становнике Бара. Због оваквих “ поклона” неко би требао да одговара! Ко зна колико олова је акумулирао наш организам који нас сваким даном трује? Знам да нико неће да одговара, нажалост, а требали би сви: република, град и компанија која дозвољава да јој се толико радника отрује али и због необезбеђеног расутог терета.
Правим неколико фотографија. Радови су у току: камиони, багер, радници...
Све изгледа величанствено!
Са доње стране пута маслињак орезан, подигнуте потпорне међе, кроз сам маслињак озидан одводни канал...
Настављам пут и срећем, такође у јутарњем тренингу, Ћирка Мијовића. Каже да је са садашњим власником С. Реџићем, из Никшића, радио у “Монтенегро комерцу” али да је власник напустио фирму и да сада ради у Чешкој републици. Не зна чиме се бави али да је стекао огромно богатство и на срећу града Бара, улаже и чини нам град још лепшим!
У свему има неке страшне метафоре, животне рекао бих. Ипак, питам се: да ли ми се више допада дивљина коју је Творац изнедрио и предао нама на уживање или ова рафинираност уређења простора?
Напокон ми се из Чикага јавио и Фадо Матезић.
Каже да су његов пок. отац Јусуф Цуфо Матезић и такође пок. Ђоко Мартиновић најзаслужнији за овај садашњи пут.
Њима је кућа ту у маслињаку и он назива овај део Оаза Мира. Написао ми је да је био код Првог од града, да је тражио да се уведе улична расвета, да град није свестан какав поседује Бисер али, али, али...
Стижем и до извора надајући се да је можда неко прочитао мој последњи текст о путу и извору где је плочу о обновитељу, задужбинару, нечија манита рука исчекићала и још безумнија глава... није се променило ништа али сам сада успео да прочитам име обновитеља: Лазо али презиме јако тешко мада ми се чини да почиње са словом В.
Пут је целом дужином, до пута који иде према Микулићима, посут шодером или боље рећи ризлом. Изнова су одрађени мостићи на путу испод којих пролазе потоци али и даље никако да се одраде одводни канали тако да ће бујице када крене југо и кијамет разнети шодер као и свих година раније! За не веровати је какав смо Народ - из сопствених грешака ништа не умемо да научимо!
Ваљда се надамо да: Amor omnia vincit
