HIC RHODUS, HIC SALTA: Прије "Лужичког боја" Европа се звала Србија

ПРИРЕДИО: Игор Ремс

Per aspera ad astra 

Пред једном барокном палатом у граду Котбусу, стотинак километара јужно од Берлина, поред елегантног улаза, златним словима је написано: Сербски музеј, један од најлепших и најзанимљивијих музеја у Немачкој:

“Да, ми смо Срби”, говори кустос музеја. ”Са свим јужним Србима делимо име и заједничко порекло. Али ми смо чисти Срби. Док смо се ми мешали са старобалканским становништвом и другим народима они су углавном остали онакви какви су били пре 1400 година. ”

И то све на језику србском. Чудном, архаичном, али схватљивом и блиском по сазвучју.

Одакле смо ми данашњи Срби?

Упркос чињеници да су тек острвце у германском мору, са свих страна окружени Немцима и често изложени асимилацији, Лужички Срби успели су да очувају језик, обичаје, фолклор, књижевност и самобитност, једном речју етнички идентитет најмањег, али веома поносног, народа.

Као припадници веће групе Полапских племена настањивали су некада цео простор Источне Немачке – простране територије источно од реке Лабе, па све до Одре и Висле у Пољској, подељени у бројна србска племена: Бодриће, Љутиће, Лужане, Милчане, Поморане, Гломаче – Далеминце, Рујане, Суселце, Нелетиће ….

И данас деведест одсто свих географских назива река, поља, језера и насељених места у покрајинама Макленбургу, Саксонији, Брандербургу, Померанији и другим, носе србска имена (Каменица, Бела Гора, Бела Вода, Ратибор, Дубравка, Рогозно, Стрела, Дреново, Трново, итд.) иако тамо више нема Срба, осим у Лужици, поменутом остатку некада моћне србске државе, која је цветала између 5.и 10. века наше ере. И ево праве енигме за Северне Србе. Одакле овај народ на простору данашње Немачке, хиљаду и више километара далеко од нас?

Постоје међу научницима најмање две теорије. Једна каже да су се они тамо доселили у раном средњем веку из заједничке постојбине свих Срба, негде из данашње јужне Русије или још даље, са Кавказа; да су били моћан ратнички народ, који је овладао германским просторима када су се одатле одселила германска племена Свеви, Хермундури и Вандали и становништво остало разређено.

Сасвим супротно овој, друга терија тврди да су Срби овде живели одувек и да је баш ова област прапостојбина Срба. Прва теорија је прихваћена од западних, нарочито немачких научника (што и не чуди).

Друга теорија, коју заступају нараштаји историчара (међу којима опет највише немачких) нимало не уступа и данас добија све већи број присталица. Друга теорија позива се на византијског цара и писца Константина Порфирогенита (10. век) који у свом делу „О управљању државом” пише да су балкански Срби дошли из земље Бојке, која се на западу граничи са Франачком, а на истоку са данашњом Пољском и да су ту Срби „пребивали од почетка”. А то је управо тамо где их налазимо и данас, у Источној Немачкој. Ове наводе потврђује бар пет историјских извора старијих од Порфирогенита, из пера римских (Вибијус, Секвестар), германских (Баварски Географ, Јордан и Алфред Х) и византијских (Теофилакт, Симоката) хроничара. Моћни савез Венда (Срба, Словена), суверено је владао овим просторима и држао мноштво својих утврђених градова: Старграда (данас Олденбург близу границе са Данском), преко Лупека ( Љубица)(данас Либек на Балтику) све до њихове престонице и највеће луке на Балтичком мору, Винете, величанственог града коме данас нема ни трага.

Друга у низу енигми гласи, шта се догодило са Винетом и њеном славом?

Немачки хроничар Хелмонд из 12. века пише: „Овај град био је највећи од свих који окружују Европу и који су настањивали Словени заједно са другим народима, Грцима и Варварима, а када су наишли Саксонци и они су добили дозволу да станују у њему.” Јасно је дакле, ко је овде био старинац, а ко досељеник. Савремена наука помера Винету на сам почетак наше ере, можда и раније.

Рушевине Винете, између ушћа Одре и града Камења у данашњој Померанији (од Померана, србског племена које је настањивало обалу) могле су се видети у Балтику још у 16. веку, а онда су биле препуштене ћудима хладног мора.

Тек савремена археологија успела је да на ова питања пружи неке одговоре. По типовима керамике, оруђа и станишта сматра се да је праисторијска Лужичка култура, настала на територији данашње Лужице 600 година пре Христа, веома сродна другим прото-словенским културама на Истоку и да је стога претпоставка о прапостојбини сасвим вероватна.

Негдашњи моћни србски градови Велики Радом (Шверин у Макленбургу), Љубичин или Торнов који су откопани и рестаурирани сведоче о моћи древног србског краљевства на северу Европе.

Новија истраживања померају прве историјске знакове живота Срба на овом простору далеко у прошлост. У сливу Лабе и Сале 101. године био је жесток сукоб Германа са Вендима (Србима), на месту где је седам векова потом, на рушевинама србских градова Ђевина, Солаве, Јароброда и Резна, Карло Велики успоставио франачко-србску границу и „србску марку” и установио пограничне тврђаве Магдебург, Хале, Ерфурт и Рагенсбург и почео немачку експанзију на Исток.

Срби су се одупирали седам векова а потом разједињено, једно по једно племе германизовано падало под добро организовану франачку власт.

Коначно 806. године одиграла се једна од великих битака између Срба и Франака код места Горе (данас Гера), где је погинуо србски краљ Милдух. Не зна се где је Милдух сахрањен, али о томе постоји једна дирљива легенда: он није погинуо, него са свим србским краљевима спава у једној пећини код Горелца (данас Герлиц) и пробудиће се кад дође времео да поново ускрсне србско краљевство.

А затим је дошао одучан ударац. Пише академик Виктор Новак: „Најстрашнија је била битка код Ломчина на Лаби, где је готово цела србска пешадија изгинула”.

Четвртог септембра 922. године одиграла се та силна трагедија. Срби, одасвуд опкољени, још су се борили у Ломчину. У преговорима обећају Немци да ће народу у граду оставити живот, ако се град преда. Немци нису држали реч, поклали су све војнике, а жене и децу одвели у ропство. Хронике Немачке из тог времена кажу да је у бици под Ломчином пало 120.000 Срба.Битка под Ломчином је Косово Лужичких Срба. Јер оно што следи, говори само о етапама које воде у потпуну пропаст, у ропство целог народа. Познато је како је маркгроф Геро (939) позвао тридесет полапских и србских кнезова на вечеру, да се с њима измири. Али место мира и љубави дао је свима отрова и све их поубијао.

Народ оставши без својих вођа, брзо је подлегао. Око 990. године и последње србско племе, Милчани у горњој Лужици, изгубило је независност.

Али, успомена на србску круну наставила је да живи. Много од србских кнежева прекрстили су се и били су примљени у немачко племство. Они и њихово потомство одржали су предање о србској круни још пуних хиљаду година.

Тако је херцог Фридрих-Франц од Мекленбурга (1823-1882), србски бодрички кнез 21. генерације, потомак војвода Никлоте, Прибислава и Јанка, установио 1864. „Орден србске круне” од пет степени. Његова раскошна инсигнија са мотом „Пер аспера ад астра” (Преко трња до звезда), може и данас да се види у музеју у Котбусу.

Под сталним франачким притиском, Срби су почели да се исељавају према Југу. Овде почиње нова историјска енигма. Када су, како и којим путем преци данашњих Срба стигли на Балкан? Угледни научник др Реља Новаковић уложио је готово цěо свој научни век и објавио неколико књига и научних радова да би доказао да су наши преци управо ови северни, Полапски, Лужички Срби. И не само он. Велики део научне јавности Лужичких Срба, па и Немаца, данас то не спори. И данас ће вам Лужани са тугом испричати прастару легенду о деоби двојице синова моћног бодричког кнеза Дервана.

Одлуче дакле браћа да се оделе. Један са народом остане у Полабљу, а други се са половином народа одсели далеко на Југ.

Легенду од речи потврђује Порифирогенит. Он балканске Србе сматра потомцима другог брата, а народ се, према цару и писцу, населио на великом простору Неретве, Захумља, Требиња, али нарочито Зетске долине и данашњих црногорских Брда. Бејаше то некад плодна земља, са богатим градовима попут Дукље. Тако су Лужани, у ствари, населили језгро будуће србске државе.

Све то потврђују налази србске етнологије, нарочито Јован Ердељановић и Петар Шобајић. У својим монографијама о племенима Пиперима, Бретоножићима, Белопавлићима, и Плешивцима, обојица износе мноштво података да је прво србско становништво овог појаса било велико досељеничко племе Лужана.

Досељени овде у тако давно доба одржали су се као компактно становништво (Стари свет) све до доласка Турака. Друга србска племена населила су Јужни Банат и Браничево (Бодрићи), одатле Лужницу у истичној Србији и коначно Косово, Лужане код Самодреже цркве и реку Лаб, којој су дали име према својој незаборавној Лаби, мада се њихов ход у сеоби може пратити и даље на Југ.

Имена места, река и брда у долини Зете и Брдима запањујуће одговарају данашњој топонимији Горње и Доње Лужице у Немачкој: Лужичка средишта у Пиперима – Црнци (у Лужици Черниц и Черневалд), Стијена (Штајнсдорф), Гробовље (Грабендорф), Ступа (Столп), Студено (Студениц), где је становао бан лужански, Радовче (Радавич), Врба (Вербен), Тријебач (Трјебин-Трабендорф), град Девич (Дјевин-Грос Дубен), Пискава (Бисков), Букови До (Буквиц), Луково (Лукау), Дубрава (Дубрау), Дубравица (Дубравка-Фрауендорф), Брањевина (Браниц), и др.

У Братоножићима: Лутово (Лутол-Лојтен), Дријење (Дрјејце-Древиц), Црквице (Керквиц-Керкојце), Корјен (Корјениц) и др.

У Бјелопавлићима: Јеленак (Гелау), Рошци (Рузиц), Горица (Гориц), Глизица (Глајзиц), Бањкове Луке (Панков-Лукау), као и лужичка прěстоница, Гостиље (Грос Гастрозе-Гастераз), итд.

У Пјешивцима: Стубица (Стоплипц), Копетињ (Копац), Будошка Градина (Будишин), Острог (Острау- Остриц), и Борков До ( Боркови), као и стара братства Бембреци (Бамберг) и Кукаљи (Кукау)!

Чак су и географски положаји и растојања између ових места и епонима подударни. Сумње нема: населивши углавном долину Зете и Брда, Лужани су из прапостојбине донели и двоја имена. Још у Херцеговини и Црној Гори (али и у Лужици) живе потомци лужичких Миловића, Дучића, Луковића, Минића, Мировића, Поповића, Бабића, Рашовића…

Али један од дирљивих доказа да се ради о нашим древним прěцима су и ветрењаче, давнашњи симбол балтичке низије, којих на Балкану није било до досељавања Северних Срба. Описујући утврђени град Банска Глава у Пиперима „где је стајао бан лужански и велико лужанско гробље” Ердељановић бележи да је ту некада био и млин „старог свијета који је мљео на вјетар”.

Музеј у Котбусу крије и одговоре на многе енигме. Ношње, обичаји и уопште фолклор Лужичких Срба указују на бројне паралеле са народном традицијом балканских Срба. На ово су упозоравали још Натко Нодило и нарочито највећи србски етнолог Веселин Чајкановић, који је своју тежишну тезу о србском врховном Богу извео из из упоредног проучавања лужичког и балканског духовног наслеђа. Тако је главни бог северних Срба био Свантовит, чије се велико светилиште налазило на острву Рујан у Балтичком мору, са примањем хришћанства постао је Свети Вид или један од највећих србских празника Видовдан.

У Лужици се и данас изводи ритуално убијање петла („забијање кокота”), као и код нас, на Св. Мару. О Божићу иду по селима “коледе” (“цампровање” и ”запуст”). О Васкрсу се шарају јаја у фантастичним бојама и правим уметничким радовима сличним чипки , каквих нема нигде осим у нас: музејска збирка у Котбусу чува више стотина оваквих униката. Култ коња и јахања, као траг славних времена и култног значења ове животиње изводи се на сваком Васкрсу и Ивандану, кад Срби, свечано обучени поново јашу Лужицом. После тога играју своје старо србско коло („сербска реја”) уз пратњу гајди („мехова”), и гусала („хусле”). Стари инструменти и арахична србска музика незаобилазни су на сваком прелу , где се и данас окупља омладина.

Историја им, дакле није била наклоњена, али су се од милионског народа свела на око 70.000 мањинаца на острву између река Шпреве и Одре, које поносно називају Србија. Данас су признати у покрајинама Саксонија и Браденбург; помаже их и поштује Савезна влада, имају своје установе, банке, школе, музеје, позоришта, радио и телевизију. У свакој прилици гордо истичу Србија и србство и то им се данас уважава. Улице у Котбусу и Будишину, сада носе, поред немачких и србске називе. Чувају своју хиљадугодишњу културу и националну посебност не само у односу на Немце, него на њима суседне Пољаке и Чехе.

Али оно што највише плени је национална свест данашњих Лужана. „Ми смо бољи Срби од вас” зна да каже стари Србин са Шпреве, реке која протиче кроз Берлин. „Одржали смо се упркос свему две хиљаде година без ичије помоћи”. У суштини, хтео је да каже што и први стихови лужичке народне химне:

”Србску славу, србски језик, насиље неће угушити. Јер, србство се поново по Лужици шири….”

 (Наставиће се)