Када је Земља насељена праотац Род је левом руком зграбио своју дугу белу браду и почео замишљено да је претура прстима. Понекад би извукао муву, понекад вашку. „Па, то је то!“, мрмљао је у себи. „Све је онако како нисам желео.
Сварог је створио људе од варница и свог даха. А Лада је створио вилењаке. Не би то урадили да су знали оно што ја знам, да ће се људска раса временом толико умножити да ће почети да се оглушују једни од других.” Иако је покушавао да тихо мрмља, неко га је чуо. Његов унук Коледо, син Весне и Перуна. Било му је занимљиво шта деда прича па га је запитао: „Оглушити? Какво оружје, деда, можеш да употребиш да слушају? Муњом и огњеним мачем, као што то ради мој отац?“ „У сваком случају тако или на другачији начиин.” одговорио му је Род.
“Постоји много начина да се неко убије, не само оружјем. Такође то може да се уради подсмехом и презиром. Људи ће почети да сумњају у оно што виде. Тада ће многе ствари нестати из њихових живота.“ „Какве ствари?“ желео је да зна Коледо. „Вилењаци. Једног дана ће нестати.“ „Када?“ замуцао је Коледо. „Рекао сам ти. Када људи почну да сумњају у њих. И тврдиће да су измишљени, баш као и друга бића.“ објаснио му је седокоси бог. „А где ће нестати?“ непрестано му је досађивао Коледо. „Па, управо тако“, уздахнуо је Род. „Морам да нађем место где ће се сакрити.“ „Знам за једно“, весело се осмехнуо Коледо. „Хајде, показаћу ти.“ Узео је деду за руку и одвео га до огромног храста, толико високог да су му горње гране досезале прозоре небеске палате. Дебло храста је расло из земље, а корење му је допирало чак до најдубљих пећина Морениног подземног царства. „Зашто ме водиш до нашег храста?“ питао се Род.
„Знаш да је то свети Дуб, јер повезује свет богова са светом људи и царством мртвих, којим влада Морена. „Знам, деда.“ Коледо се весело насмејао. „Ко не би знао? Али његово лишће ће бити најбољи кревети за вилењаке. Могу да граде куће на гранама. Ниједан смртник не може да се попне овде до круне. Овде ће бити безбедни.“ „А шта ако неко покуша?“ Род је сумњао.
Његове сумње су биле оправдане. На крају крајева, његови синови су отишли на Земљу међу људе као да се ништа није догодило. Тамо су пронашли пријатеље, заљубили се у земаљске девојке, па чак и оженили се њима! А онда је морао да подари бесмртност ћеркама Земље. С правом се плашио да ће тајне богова пасти у руке недостојних ушију. Није желео да људи пронађу пут до сунчане палате Јасун. Али истовремено му је било жао што квари радост свог унука. Волео га је и желео је да му пружи задовољство. Поново је размислио, поново провукао прсте кроз своју дугу белу браду и изненада узвикнуо: „Имам га. Вилењаци могу да граде своје куће у круни светог храста. Поставићу стражара да чува капију њихових пребивалишта. Да ли желиш да знаш ко ће то бити?“ „Желим.“
Коледо је био узбуђен. „Пођи са мном“, позвао је седокоси бог свог унука. Одвео је Коледа на највишу планину, до највишег дрвета, до једне смрче. Обишао је дрво седам пута и седам пута изговорио бајалицу: „До сада си био дрво, од сада буди силуета.“ Када је завршио са говором, дрво се затресло, затресло, његово дуго дебло се поделило на две високе ноге, обуте у црвене чизме, две најдебље гране претвориле су се у руке, две рупе у којима су живеле сове постале су очи, врх смрче постао је капа, а иглице зелени капут. „Ко је ово?“, питао се Коледо.
„Шумски човек“, одговорио му је Род. „Од сада ће чувати капију царства богова, која је у деблу светог храста. Али људи не смеју знати његово име. Никада им то не смемо да кажемо јер ко год га каже, мора бити пуштен унутра.“ Коледо је лизао прст, подигао га против ветра и обећао: „Кунем се да га никоме нећу рећи.“ Од тада, шумски див вири главом међу смрчама.
Може се препознати по томе што је и до две трећине виши од осталог дрвећа и увек стоји на највишој тачки планине. Ако би неко могао да га дохвати и изговори његово име, морао би да отвори капију у храстовом деблу и пусти га у Прави свет, царство богова. Али Шумар се побринуо за то. Замолио је Рода да му да способност да се по потреби претвори у ниско патуљасто дрво. То је чинио кад год би се неко појавио у његовој близини.
Али шта се десило са вилењацима? Да ли су градили куће на горњим гранама светог дрвета? Да ли су правили кревете од лишћа? Нико не зна, само још једна легенда.
Шта би требало да знате: Храст (Дуб) - стари Словени су веровали да повезује три света:
У круни је Прави (Права), царство богова,
дебло - Јав је свет људи,
а корење, Нав, свет мртвих. Првим и другим светом владао је Велес а подземним царством, царством мртвих Морена, богиња зиме.
Лесовик - шумски див који је чувао улаз у Прави свет. Према легенди, био је скривен у маховини која је прекривала дебло светог храста.
ЗМИЈА ЗАЛТИС И ПТИЦА АЛКАНТРОС
Некада давно, веома, веома давно, на самом почетку векова, када није било Земље, две птице су се бориле у дубинама космичког праисторијског океана: Земљана Патка и Жар-птица. Зашто су се бориле? Зато! Данас скоро нико не зна, али баке и деке наших прабака и прадедова често су о томе причали увече поред пећи, поред камина.
Земљана Патка, која се могла претворити у огромног, рогатог демона, украла је Алантир, Камен који говори, из соларне палате, у коме је био скривен свет. Зграбила га је из руку богиње Ладе, која га је испитивала на отвореном прозору соларне палате. Лада је послала Жар-птицу за њом. Успела је да сустигне Земљану Патку и заметнула страшан бој све док није пустила камен из кљуна.
Тако су прапрабаке и прапрадеке причали своје приче. Али нису могли да се сложе око једне ствари: да ли је Алантир заиста камен или семе дрвета. Неки су говорили једно, други друго, али сви су били у праву. Алантир је био камен, у чијој се унутрашњости крило семе светог храста. Камен је постао Земља, пуна долина, планина, мора и река. У једном тренутку, где му је камена кора пукла, почело је да расте дрво. Из њега је израстао огроман, високи храст, толико велики да су му корени допирали чак до царства мртвих, Нава.
Његово дебло, заузврат, било је на Јави, која је била свет живих, Земља. А његова круна допирала је чак до кула соларне палате Јасун, до царства богова, Праве. Свим боговима се допао свети храст, јер је повезивао мртве са живима и бесмртницима. Осим једног, злокобног Нија. Он би више волео да је и Нав, царство мртвих, којим је владао, прогутао свет живих и бесмртника. Међутим, храст се није могао лако ишчупати, био је превише моћан и имао је доброг чувара: змију Залтиса.
Предак богова, Род, створио га је само да би заштитио блага скривена у корену храста. А тамо их је било више него довољно: злато, сребро, драгоцена уља и масти, драго камење, накит. Али најдрагоценији од њих био је огроман црвени рубин. У њему се крило само срце Алантира. Змија Залтис је више волела да га стави у уста и тако га заштити. Ниј је знао да ако жели да влада над сва три краљевства, мора да добије црвени рубин. Али како? Змија Залтис је била моћна, велика. Када се његово тело одмотало, три пута је обишло обим Земље. Ниј је схватио да силом не може ништа да учини. Зато се окренуо својој жени Ламији, која се могла претворити у змију, и рекао јој: „Иди код Залтиса. Обуци се и играј за њега тако да све заборави док плеше. Успавај га у свом наручју. Кад заспи, замоли га да ти отпева песму. Чим отвори уста, узми његов рубин и врати се код мене.“ Ламија га је послушала.
Прикрала се Залтису у облику змије и тамо је почела да се извија. Али Залтис је био опрезан иако се она извијала, превијала и увијала пред њим, он није отворао уста. Зато се наљутила и угризла га. Залтис је вриснуо и рубин му је излетео из уста. Ламија га је зграбила и брзо одпузала. Залтис је кренуо за њом. Стигао ју је на ливади испред дебла светог храста. И битка која је избила између њих била је барем једнако страшна као она на почетку векова између Земљане патке и Жар-птице. Ниј је такође притекао у помоћ Ламији. Тек тада су успели да победе Залтиса. Међутим, нису добили рубин. Залтис га је прогутао. Али онда је лежао на трави, више мртав него жив. Јунак Богумир, син шумске жене Мамуне, видео га је. Причало се да му је отац био бог Велес.
Он га је родио када је сто година спавао у Мамуниној колиби. „Може ли се Залтису икако помоћи?“ упита Богумир мајку. „О, не, сине“, одговори му она. „ Овде помоћ не помаже, Залтис ће умрети до јутра. Постоји лек који би му могао помоћи, али је на другој страни света.“ „Који је то лек?“ желео је да зна Богумир.
„Жива вода, коју птица Алкантрос држи у кљуну. И веома ју је тешко пронаћи. Њено гнездо је усред језера. У језеру живе дивље жене које растргну свакога кога виде. Њихова краљица се зове Пизмар. Лепа је, али крвожедна. За доручак јој је увек потребна чаша пуна крви. Несрећника који залута она убија увече. Отвара му вене и пушта да му крв тече у златне судове. Ујутру тражи од Алкантроса да га оживи водом из кљуна. Али поново рођени несрећник не живи дуго, јер увече поново умире.“ „ То јесте страшно али желим да спасим Залтиса“, одлучио је Богумир. А да ли је успео, зна само још једна легенда.
Шта би требало да знате: Борба између две змије, Ламије и Залтиса, представља борбу између добра и зла. Стога словенска симболика познаје и слику две скраћене змије, што је знак исцељења.
Аутор: Зузана Зуска Куглерова
Превео са словачког и приредио: Игор Ремс
