HIC RHODUS, HIC SALTA: Терор „ослободилаца“ и страдање српског народа и СПЦ
ПРИРЕДИО: Игор Ремс
После победе комунизма у Другом светском рату (и грађанском рату) на просторима ондашње Југославије настао је терор “ослободилаца” нарочито против српског народа и СПЦ.
Рачуна се да је по ослобођењу Београда и Србије убијено најмање 200000 људи. СПЦ је преживела праву голготу: свештеници су убијани, цркве и манастири пустошени, пљачкани и паљени, само пример шта је урађено са манастиром Морача говори о каквом нечовештву је реч!
Из Црне Горе је убијен митрополит Јоаникије I Липовац (Аранђеловац) а убиством свештеника (око 70) Црна Гора је остала без црквеног клера. Ради “ братства јединства” сви покољи које су чиниле усташке формације на просторима НДХ (Хрватска, БиХ, Срем) остали су некажњени а резултати ексхумације Јасеновачких жртава постали табу тема о којој није смело да се говори, чак и данас!
У експертском тиму који је радио на ексхумацији жртава концентрационог логора Јасеновац био је и др Србољуб Живановић (ексхумирано је 780000 жртава Срба, 30000 Рома и 80000 Јевреја).
Због резултата је вршен страшан притисак да се бројка смањи а када је до др Живановића допро глас да му раде о глави једно експертско путовање у иностранство искористио је да тамо и остане.
Проф. др Србољуб Живановић записао је следеће:
“Ја сам се у Европу вратио 1998. године и одмах отишао у Републику Српску. Говорио сам нашим свештеницима: немојте да нам се деси што нам се десило са Јасеновцем. Зато сам им рекао да сада, док има живих сведока, забележе податке и сведочанства. Јер ми данас за поједина места у Босни и Херцеговини не знамо ни да су постојала, нема имена ни трагова, само на основу Аустро-угарских карата из деветнаестог века знамо да је ту некада било насеље и да су ту некада живели Срби, јер су сви становници убијени. Матичне књиге су после рата одузете црквама и уништаване.
У другим деловима света било је страдања у биткама, спаљивања кућа и насеља па су људи гинули. Али се нигде није десило да у једној генерацији, као на подручју Хрватске и Босне и Херцеговине, такав злочин буде поновљен на исти начин Ја то нисам нигде видео, а видео сам многе грозне ствари. Знам да многе људе погађа то што ја говорим, али онај коме се не свиђа да слуша не мора то да чини, као што се десило на Оксфорду када је читава група католичких бискупа напустила салу док сам говорио о томе какве су злочине над Србима вршили фрањевци.
Када сам објашњавао да хрватски народ већ два века Римокатоличка црква васпитава да мрзи Србе и све што је православно и некатоличко, један од тих бискупа је устао и рекао да је Римокатоличка црква искључила фра-Сатану Мајсторовића и још неке за које је утврдила да су злочинци. Истина, рекао сам, али тек када су побили велики број људи.
Један бивши жупник из једног малог места на приморју поред Херцег Новог по имену Доминик Мандић, гвардијан Завода Светог Јеронима у Ватикану, тридесет и пет година је посветио разради стратегије разбијања југословенске државе, а с друге стране био је главни организатор пацовских канала пребацивања новца и злата из Јасеновца и других концентрационих логора у Ватикан да би се њиме плаћало избављање највећих усташких кољача који су пребачени у Северну и Јужну Америку. Папа Јован Павле Други прогласио је за блаженог надбискупа Алојза Степинца, а ја имам податке да је он благосиљао усташе које су му доносили котарице извађених очију из глава живих жртава које су после страдале у Јасеновцу.
Тај исти папа је два пута долазио у Босну и два пута у Хрватску, било му је на пар километара да оде до стратишта, али то никада није урадио.
„Ви се клањате таквом поглавару“, додао сам, и они су тада напустили салу. Ја тврдим да се и данас врше две врсте геноцида на српским народом: културни – затирањем ћирилице, избацивањем из наставних програма најзначајнијих српских писаца и слично, и пасивни геноцид – прећуткивањем и заташкавањем истине.”
..................
Професор Живановић је у праву: у Црној Гори и дан данас је на делу културни геноцид: Ћирилица је дискриминисана, само што није забрањена, српски језик којим говори половина становништва, односно већина становништва Црне Горе, нема статус службеног језика а из уџбеника су нестали скоро сви српски писци и песници на челу са Његошем! Најстарији књижевни часопис УКЦГ (основан 1946) који је у социјалистичкој Југославији постао институција и данас не добија буџетска средства већ је препуштен сам себи.
