Историја коју су писали побједници: Од „Отписаних“ до Ђиласовог признања

ПИШЕ: Игор Ремс

Колико је наша историја Другог светског рата комплексна, лажљива, преварна, крвава и невјероватно фалсификована од „ослободилаца“, показаће неколико примера, а има их толико да изазивају само срамоту и стид.

Једна од лажи је и врло гледана ТВ серија „Отписани“, која је урађена по неким стварним догађајима. Међутим, комунистичка пропаганда је преобликовала историју тако да у серији готово да нема припадника Југословенске војске у отаџбини, док су у реалности многе акције отпора у Београду покретали и водили управо равногорски илегалци, попут пуковника Жарка Тодоровића Валтера, док га Гестапо није открио и ухапсио.

Немачки командант у Србији генерал Бадер често се у извештајима жалио на изванредну обавештајну службу „Покрета ДМ“ (Дража Михаиловић, прим. аутора), како су називали ЈВуО. Један од највећих успеха четничке обавештајне службе био је улазак тајног агента капетана Бојановића у кревет секретарице генерала Бадера. Она је Бојановићу почетком 1943. рекла да се Немци веома плаше савезничког искрцавања на Балкану „због јаке организације Дражине која би много штете нанијела и да ће покушати све да је угуше“.

Активне оружане акције од стране комуниста нису предлагане ни разматране у првим мјесецима окупације Југославије, јер је КПЈ заузела пасиван став према њемачким окупационим трупама. По извештајима припадника ЈНП „Збор“ из Чачка (Покрет Димитрија Љотића), из јуна 1941. године, истиче се да су комунисти једино друштво немачким војницима у граду, тако да су били у могућности да рад својих идеолошких противника пријављују немачким властима. (Међуопштински историјски архив Чачак – МИАЧ, Збирка ЈНП „Збор“, К-1, бр. 17.)

Чачански комунисти били су у вези са окупаторским војницима, са којима су, по директиви, требало да остварују контакте и да са њима разговарају „о расположењу у њемачкој војсци и свему“, по изјавама самих припадника КП. (МИАЧ, Мемоарска грађа – припадника партизанског покрета, К-1, рег. бр. 16, изјава Радмиле Лале Ивковић.)

У сећању је остало да је део чачанских комуниста добро прихватио долазак немачких војника у Чачак. Политички су се слагали са Немцима јер су Стаљин и Хитлер имали пакт о ненападању. Комунисти у Чачку су са весељем гледали у тенкове и њемачке топове. Раднички клуб „Борац“ одиграо је са Немцима и фудбалску утакмицу. Победили су их са три према један јер су Немци играли у војничким цокулама. (Пуриша Ђорђевић, „Филмска прича“, Телеграф, Београд, 15. март 1995.)

Комунистички покрет у Чачку своје прве борбене јединице формира у првој половини јула 1941. године. Прве акције нису биле уперене против окупатора, већ против српске жандармерије. Фактички, грађански рат у Чачку почео је 9. јула 1941. године, када је партизанска група, коју је предводио Славко Крупеж, убила два жандарма.

Током 1942. године, по списковима које су им дали комунисти, немачки Гестапо је ухапсио у Такову, а потом стријељао 300 присталица ЈВуО. Послије рата неки од тих денунцијаната изведени су пред суд и осуђени на благе казне.

Крајем марта 1942. године у Горњи Милановац долази једна немачка чета. Командири ове чете били су два поручника, Шуберт и Штибинг Хофман. Са овом четом била је и једна група њемачких официра, међу којима је било и фолксдојчера.

За ову групу официра претпоставља се да је сачињавала центар Абвера који је био везан за центре у Краљеву и Врњачкој Бањи.

За Абвер је радио и велики број наших држављана који су се пресвлачили у униформе и заједно са нацистима учествовали у акцијама. Претпоставља се да су у почетку коришћени у борби за откривање четничких организација и функционера, а касније је сигурно да су коришћени и за друге циљеве.

Интересантно је и хладнокрвно признање самог Милована Ђиласа да су им четници били ГЛАВНИ НЕПРИЈАТЕЉИ и да су са НЕМЦИМА хтелли ПРИМИРЈЕ!

Некадашњи партизан и Титов саборац, а касније дисидент и прогнаник из партије, Милован Ђилас, у једном интервјуу детаљно је објаснио читаву ратну идеологију НОБ-а и потврдио да су партизанима главни непријатељи били четници, а не, како се мислило, Немци, те да би, у случају искрцавања Енглеза на Балкан, партизани са снагама Вермахта потписали трајнији мир.

Милован Ђилас је, наиме, у интервјуу објаснио како су се партизани прибојавали искрцавања Енглеза на Балкан и разоружавања које би они спровели као велики противници комунизма. У том смислу, објаснио је, четници су партизанима били главни непријатељи:

„Ми смо мислили да ратујемо за свој рачун, а Немци нека ратују са Енглезима за свој, а ми да не дозволимо да нас Енглези разоружавају... То би било примирје са Немцима, мада ми нисмо до тога дошли тако далеко у преговорима“, испричао је Ђилас.

Он је потврдио и да су им у тој перспективи главни непријатељи били четници Драже Михаиловића:

„Ми смо истицали да су нам четници главни противници, и фактички су то и били, ако имате у перспективи могућност искрцавања Енглеза на Балкан. Нама је циљ био тренутно примирје. Они нису били искрени ни са једне стране, али ако би се Енглези искрцали, вероватно би се то претворило у један трајнији однос примирја са Немцима. То је значило потпуно одвајање од СССР-а, јер би нас они жртвовали Енглезима“, закључио је тада Ђилас.

По причи, Енглези су требали да се искрцају негдје на црногорском приморју. Још се сећам тих школских прича, негде у Паштровићима. Али када су Енглези геостратешким потезом негде 1943. године престали да подржавају ЈВуО и окренули се комунистима, не чуди како су на подмукао начин разоружали припаднике ЈВуО, угурали их у сточне вагоне и предали их комунистима у Словенији.

Када су Черчила питали за тај политички обрт, на критику да подржава долазак комуниста у Југославији, Черчилов одговор био је:

„Да ли ћете Ви, господо, да живите тамо?“

Југославија је имала сто разлога да се распадне јер су јој темељи били трули.