(БИСЕРИ ИЗ БАРКЕ) Кад радиш у корист своје штете: Може ли рикошет из Украјине добацити до Бара?

ПИШЕ: Томислав Т. Велички

Свјетска сцена данас изгледа као бокс меч у коме су сви добили по неколико директних удараца, а нико још није свјестан да већ лежи на поду. Америка подиже песнице према Венецуели, Европска унија се клати на конопцима, док Русија, упркос санкцијама, стоји и даље — стиснутих зуба, али усправна. И сад се поставља питање: може ли рикошет из Украјине, тај глобални метак који лута, погодити и нас у  Бару, гдје се море пјени а политика прска на све стране?

Црна Гора, тај некад поносни „мали мисир“ Балкана у најави, увела је санкције Русији као да је једна од водећих сила НАТО-а, а не туристичка дестинација која преживљава на шансу и сезону. Против Руса смо, кажу, из „солидарности“. Са ким? Са онима који не могу сами са собом? Са Бриселом који се гаси као сијалица у последњим трзајима струје? Са Вашингтоном који је управо наручио нову војну интервенцију, овај пут против Венецуеле — државе која има више нафте него што Сједињене Државе имају аргумената?

Запад све слабији, али бар му остаје устаљена логика: ако не можеш контролисати туђу земљу – бар је нападни. И све то под етикетом „демократије“. Венецуела је крива јер има нафту, Либија је била крива јер је имала злато, а Србија јер је имала кичму. Русија? Па она је крива јер постоји.

А ми, сироти балкански статисти, гледамо како нам туризам пропада, док смо се у санкцијама нашли као дијете које се игра шибицама у складишту бензина. Руси су нам били гости, инвеститори, пријатељи. А прије свега браћа. А ми им сада шаљемо „поруке подршке Украјини“ које нико не чита ни у Кијеву ни у Москви. Највише их читају у Подгорици, али ни тамо не разумију шта пише.

У међувремену, Црна Гора мучи муку с Турцима. Један дан их има 13 хиљада, други 100. Као да су постали нови природни феномен — миграциона магла. Уводимо визе, јер су, веле, покушали да убију младића на Забјелу. Па онда сутра полиција каже: није то било тако, нису Турци, него Азербејџанци! Да није трагедија – била би комедија. Изгледа да је наш систем први на свијету који би могао направити „реалити шоу“ од потраге за нападачем.

И кад човјек помисли да не може апсурдније — стиже Нови Сад, гдје се блокадом и сузама тргује као на бувљаку. Тамо, на годишњицу несреће са надстрешницом, блокадери би да профитирају. Њихов духовни вођа, Миша Бачулов — човјек који је, према истрази, намјеравао да се „самотрује“, али тако да остане жив — ухапшен. Медији јављају: „хтио да умре, али да преживи“. То је можда и најтачнији опис опозиционе стратегије у Србији последњих 13 година.

У првим редовима његовог карневала биће и стара гарда – два Чанка, отац и син, заједно са неприкосновеном Ната­шом Кандић, Динком Грухоњићем и дружином студената из Новог Пазара који су недавно ишарали све што подсјећа на тробојку, а највише им сметају натписи „Кад се војска на Косово врати“. Замислите тај страх од боја и ријечи! Они би најрадије да све буде сиво, као њихове идеје. Са њима је и неизоставни Брајан, наравно.

Али, неће моћи. Србија се буди, пристојна Србија, која не насједа на лажне глумце и политичке трбухозборце. Она Србија која не мрзи никога, али зна да брани своје. Иста она која је преживјела и санкције и бомбе и све западне лекције из демократије, па ће преживјети и ове нове „троваче“ са Јутјуба.

И Русија ће преживјети. Јер Русија никад није била само држава, него идеја – идеја да човјек није створен да му наређују они који га презиру. А кад пристојна Србија и пристојна Русија опет стану једна уз другу, многима ће се треснути огледало пред очи, од Варшаве до Подгорице.

До тада, нека Црна Гора настави своју велику дипломатску мисију: да се свађа са Русијом, броји Турке, и чека сезонце из Чешке да спасу буџет. Ако нас рикошет из Украјине и погоди — нека бар буде право у чело, да престанемо коначно да се превијамо између Истока и Запада као туристички јастук.

Јер, у свијету који гори, само ми на Балкану успијевамо да се смијемо. И то, гле чуда — себи.