ПИШЕ: Перица Ђаковић
Ето прошла је и еуфорија око тиватског Самита „ЕУ и Западни Балкан“ који ће остати уписан као највећи међународни политички скуп одржан у Монтенегру.
Сада нас очекује период анализа о успјешности нашег пута ка чланству у бриселско друштво. Протеклих дана живјели смо на ловорикама и похвалама гостију из Европе који, остаће дилема, да ли су се више дивили нашем или њиховом успјеху нашег експресног затварања задатих поглавља. Највише се у томе показивао двојац из некадашње експертске владе, Милатовић–Спајић, који је сачекивао славодобитно значајне госте остављајући утисак идиличне везе на релацији предсједник–премијер.
Био је то „дежави“ њихових идиличних односа виђен у винограду 21. маја, мада сада у замијењеним улогама првог домаћина, па и неких рођенданских славља или бечког концерта.
Чудно је да мјеста у тиватском Порту и на Ловћену није било за трећег члана из тог првог ешалона власти, предсједника парламента Мандића који се, морамо признати, својски трудио, а и даље се труди да барем парламентарна већина дише у истом, европском даху. За предсједника Скупштине остављен је протоколарни сусрет са госпођом Робертом Метсолом, предсједницом Европског парламента, која је гостујући у нашем парламенту нагласила да се може бити истовремено добар Црногорац и поносни Европљанин. Узалуд је Андрија рекао да је поносан на допринос који је, заједно са колегама из парламента, дао дефинисању европског пута Црне Горе, али је умјесто у жичари на путу за Ловћен предсједник парламента завршио у студију Јавног сервиса одговарајући на актуелна дешавања како око Самита тако и у Парламенту.
Да ли ће ово пољуљати неке односе на релацији Мицкеја и Андрије, искрено сумњам, али уосталом бићемо у прилици да сами убрзо видимо. За сада је то мање битно, као и чињеница да је бивши предсједник–премијер, зависно од потребе, баш у то вријеме испратио брата у иностранство и отишао у посјету сусједној нам БиХ ради гостовања на њему оданим медијима, гдје је, „ништа чудно“, још једанпут одапео отровне политичке стријеле ка њему вјечитом противнику Србији. Рекли би „ништа чудно“, Милов дежави.
Битније од тога је да је, очигледно, Црна Гора по свему судећи најближа од свих чланству у ЕУ, барем тако су изјављивали хорски сви гости, а по нашим медијима ми смо већ постали 28. чланица. Као да нико није хтио да чује и одређена упозорења, која нису мање-више већина гостију, што искрено што куртоазно, прескакали, изузев премијера Хрватске Пленковића који нам је у брк скресао да до њиховог „да“ на нашем путу ка 28. чланици ЕУ имамо да испунимо осам ултимативних захтјева, од којих барем по његовим ријечима сусјед са западне нам границе за сада неће одустати.
Да ли је у разговору који је са њим водио, што се оно каже на „маргинама“ Самита, премијер Спајић у тону доброг домаћина избјегао да проговори о, на примјер, Лори, или се надао да би под притиском осталих чланица ЕУ они могли да повуку своје ултиматуме и тиме спријече жељу и циљ ЕУ да у свом друштву виде Црну Гору, а можда и још некога са Западног Балкана.
Из сјенке тиватског Самита изашао је и однос предсједника Србије према домаћинима, који не само да је одбио званичан протоколарни дочек и испраћај, већ се оглушио на упозорења од стране своје српске БИА и не само да је дошао у Тиват него се гондолом попео и на Ловћен гдје се сликао са својим домаћинима.
Нама као домаћинима не служи на част да увредљивим паролама дочекамо предсједника „братске“ или по некима „мрске“ Србије, или барем да се нико из власти не потруди да скине те банере. Зато је Вучић, у свом стилу, преузео и медијски примат привлачећи као магнет највећи дио медија, поред новинара из Србије, посебно домаће представнике медија, не либећи се да одговори и на нека по њима „незгодна“ питања, попут чартерa и 87 путника у њему, те да ли ће поднијети оставку уколико Црна Гора прије Србије уђе у ЕУ.
Самит у Тивту остаће уписан и по чињеници да су представници ЕУ посебну пажњу посветили баш предсједнику Србије са којим су једино имали посебан разговор коме су присуствовали први људи ЕУ Урсула фон дер Лајен, Антонио Кошта, као и предсједник Француске Макрон и канцелар Њемачке Мерц.
Што се пак неких представника домаћих медија тиче, остаће упитно зашто „тако оштра“ питања не постављају свом, односно нашем предсједнику, а посебно премијеру који зна често да их заобиђе, као и да заобиђе одговоре на питања црногорских парламентараца, и који се по нечијим упутствима понаша по оној народној „тиха вода бријег рони“.
И тако би Самит прође, рекли би по оној народној „тресла се гора, родио се, мање-више, миш“, а једино корисно по народ и за будуће туристе за сада је да је пут Јаз–Тиват, који је управо за Самит освануо, иако не завршен, под асфалтом.
