ПИШЕ: Мићо Лутовац
За три дана ће двадесет први мај. Дан који нам већ двије деценије представљају као „празник слободе“, „дан државног достојанства“, „историјску побједу“. А човјек се, гледајући шта је од Црне Горе направљено након тог дана, не може отети само једном питању: „Што славите, несоји?“
Шта је то Црна Гора добила одвајањем од Србије, осим што је постала сушта супротност сопствене историје, традиције, Његоша, Светог Петра Цетињског, краља Николе и свих оних генерација које су Црну Гору градиле као српску Спарту, а не као колонију туђих интереса?
Јер, да будемо поштени до краја — није циљ референдума 2006. године био само да се раздвоје двије државе. То је био тек први корак. Наредбодавци и спонзори тог пројекта знали су шта желе. Требало је од Црне Горе направити државу која ће се одрећи себе. Свог имена. Свог народа. Свог поријекла. Свог Косова. Свог завјета. Своје браће.
И зато је све морало бити завршено онако како је и завршено — бруталном крађом референдума, притисцима, куповином гласова, уцјенама режима Мила Ђукановића, медијском машинеријом и страном логистиком која је од првог дана знала какав ће бити крајњи исход.
А исход је стигао брже него што су и многи слутили.
Само двије године након отимања Црне Горе од Србије — признато је тзв. Косово.
Супротно вољи огромне већине народа.
Супротно историји Црне Горе.
Супротно Његошу.
Супротно сваком гробу црногорских и српских јунака који су вијековима гинули за Косово и Метохију као свети завјет, а не као монету за поткусуривање западних амбасада и домаћих политичких трговаца и велеиздајника.
То признање остаће највећа брука и издаја у историји модерне Црне Горе.
Не зато што је то нека „политичка тема“, већ зато што је Косово и Метохија духовна вертикала српског народа. Мјесто на којем се бранила слобода, вјера и идентитет. И баш зато је признање лажне државе Косово било суштински циљ читавог пројекта „независне Црне Горе“.
Након тога дошло је све остало.
Улазак у НАТО — против воље већине грађана.
Систематско србофобно прекрајање историје.
Прогони Српске православне цркве.
Покушај отимања светиња.
Брутално фалсификовање језика, традиције и идентитета.
И све то под паролом „европске Црне Горе“, док је држава тонула у подјеле, криминал, корупцију и морално распадање.
Најтужније од свега је што данас 21. мај славе и они који су на власт дошли претежно српским гласовима. Они који су се представљали као коректив Ђукановићеве политике, а наставили готово све њене кључне спољнополитичке и идеолошке правце.
И Милојко Спајић и Јаков Милатовић и њима слични партнери данас без имало стида стоје уз тековине 21. маја, иако су добро знали да су управо Срби и српски бирачи били окосница промјена 2020. године.
Ти људи нијесу гласали за наставак политике признања лажног Косова, НАТО беспоговорности и антисрпског инжењеринга.
Гласали су за исправљање историјске неправде.
А добили су ново паковање исте политике.
Али, историја није завршена.
Народ који је преживио Турке, Аустроугаре, комунистичке прогоне и све могуће окупације, преживјеће и овај период политичког бешчашћа и националног одрођавања.
Доћи ће дан када ће народ поново одлучивати.
Овога пута без уцјена.
Без купљених личних карата.
Без страних амбасада као изборних штабова.
Без медијског терора и криминалних структура које су чувале режим.
И тада ће се јасно видјети шта је стварна воља народа Црне Горе.
Јер Црна Гора није настала на одрицању од Србије, него на заједништву са њом.
Није настала на мржњи према сопственом народу, него на жртви за њега.
Није настала на одрицању од Косова и од своје Метохије, него на косовском завјету.
Све друго је привремено.
И зато, кад опет крену ватромети, концерти и патетичне приче о „историјском дану“, остаје да одјекне оно једино питање које погађа право у суштину: „Што славите, несоји?“
