ПИШЕ: Мићо Лутовац
Док се у Поточарима данас сабирају многи да одају пијетет жртвама једног од најтежих злочина у ратовима на простору бивше Југославије, на сцени се појављује и тзв. Црногорска православна црква — додуше, у два издања. Једно предводи чувени „митрополит“ печатом "цетињске тенде", Мираш Дедеић, а друго — његов „канонски клон“ Бојан Бојовић звани Борис. Обојица без пастве, без олтара, али са вишком мобилног интернета и амбиције својствене НВО грантопрежима.
И тако, у НВО ЦПЦ која и иначе броји више фракција него вјерника, Поточари постају позорница. Са својим личним фотографима, лажним озбиљним изразима лица и уредно наштимованим порукама за медије, појављују се у различито вријеме, да се не би случајно сусрели и физички сукобили.
Замислите слику — у првом плану Мираш са скупоцјеном штафетом иза које носи транспарент „Под Турцима је било најбоље“, сједа на камен у Поточарима и слика се поред табле са натписом „Меморијални центар“, као да позира за туристички каталог из 1699. године. Са друге стране, Бојан-Борис, уредно нашминкан, обува нове ципеле марке „ПиЈетет“ и чита са таблета већ унапријед написану поруку о „саосјећању и заједништву“.
Изнад свега — дрон! Прати их. Није анђео ни симбол наде, већ камерман пројекта „интернационално помирење кроз личну промоцију“. А у позадини — тихи жубор ријеке и још тиша истина: жртве нису реквизит.
Трагикомично је, али истинито.
Мираш, познатији по антисрпским испадима него по молитвама, том приликом шаље поруку да је Црној Гори „најбоље било под Турцима“. Није разјаснио да ли мисли на харач, јањичаре или на доба кад су владике у Потурицама тражиле благослов. Али он увијек воли ексклузиве — само не на свој рачун.
Његов духовни ривал и фото-конкуренција, „митрополит“ Бојовић-Борис, не жели да заостане. Његов наступ је без поруке, али са много поза. Циљ је јасан — да у наредној пријави за НВО фондове има макар једну слику из Поточара. Јер, ако немаш слику, као да ниси био. А ако ниси био, не можеш добити грант.
Иронија достиже врхунац кад се схвати да су обојица — и Мираш и Борис — годинама глуви и слијепи на прави геноцид који је извршен над Црногорцима на Косову и Метохији. Тамо гдје је 30.000 људи који су се изјашњавали као Црногорци — прогнано, њихове куће спаљене, имања отета, цркве порушене, а гробља претворена у депоније. Ниједан од ове двојице квазимитрополита није нашао за сходно да ту икад пође, макар на минут ћутања, макар на један камен који некоме значи.
Али зато се у Поточарима надмећу у изразима туге, као да је у питању кастинг за нову „регионалну савјест“. Притом, питање истине о Сребреници је и даље предмет дубоких подјела — и правних, и историјских, и политичких. Али злочин, као такав, неспоран је. А што је спорно — то су њих двојица. Јер кад неко у име Цркве, која то није, у име народа, који их не признаје, у име вјере, коју користе као пропусницу — стаје пред гробове, то није пијетет. То је перформанс. И то је злоупотреба.
И зато, шта год ко мислио о догађајима у Сребреници — једно је сигурно: појава Мираша и Бориса на том мјесту није одавање поште, већ њено обезвређивање. Са њима двојицом, компромитује се сам повод, обесмишљавају се жртве, и цијели меморијални простор постаје сцена за јефтину глуму и личну промоцију.
Да ли ће им доћи неки нови грант за овај „перформанс за памћење“ остаје да се види. Али ако се додјељује награда за лицемјерје, ево кандидата који се сликали из два угла — да сигурно уђу у ужи избор.
