Српске жртве, европско ћутање: Ко одлучује чије страдање заслужује филм?

Овде се не ради више о филму, култури, култури сећања, пијетету према жртвама, према жртвама којих је било много, премного за цели један век! О жртвама које су убијане на 57 начина, о оружју које је посебно конструисано за клање, о разним “србосјецима”, млатовима…жртвама и народу од којег је прављен сапун, где су деца ритуално убијана и убијена стављана у круг тако да изгледа као да се држе рукицама а дечаци прекланих грла положени на заклане девојчице…и Европа и Америка, заправо цео Запад, бастиони демократије, заштитници људских права, слободе говора, полне равноправности…не желе филм “ Златни рез 42: Дјеца Козаре” да виде!

Да ли им такав филм иде на јетру, бубреге, на савест ако је уопште имају? Да ли су то те “европске вредности” где је један народ, србски народ, у монструозној политици Независне Државе Хрватске (НДХ) доведен до руба понора, до истребљења а да о томе не смемо ни слово да кажемо, напишемо, прозборимо, сећамо, да пустимо сузу?

Да ли су то те “европске вредности” када им не сметају повици, рецидиви нацизма, “за дом спремни” који се могу чути како у свакодневном јавном животу данашње Хрватске, тако и у Сабору, стадионима, концертима…а под којима су жртве убијане?
Да ли је то врхунац неморала, дуплих стандарда, када живот србског детета није достојно пијетета жртве у односу на неко друго дете?

Зашто српска жртва нема исто право на сећање?

„Златни рез 42: Дјеца Козаре“ месецима је био пред очима европске филмске индустрије.
Филмски центар Србије представио га је и у Кану маја 2026. године.
Па ипак, велики европски фестивали нису желели да га уврсте у своје програме.
Филм о страдању деце Козаре, о Јасеновцу и систему логора НДХ своју премијеру није дочекао ни у Кану.
Ни у Берлину.
Ни у Венецији.
Дочекао ју је у Београду.
Када се говори о Сребреници, Европа зна да се сећа.
Снимају се филмови и документарци. Организују се комеморације.
О страдању се говори у парламентима, медијима, школама и на фестивалима.
„Quo Vadis, Aida?“ приказан је у главној конкуренцији Венецијанског фестивала, стигао је до номинације за Оскара, а Европска филмска академија прогласила га је најбољим европским филмом и наградила режију и главну глумицу.
Зашто исто право на памћење немају и српске жртве?
Зашто?!

Где су велики европски филмови о српској деци са Козаре?
Где су светске премијере и црвени теписи за приче о Јасеновцу?
Где су камере када треба говорити о српским цивилима у Подрињу током рата деведесетих?

Број од 3.287 српских жртава за подручје Сребренице и средњег Подриња ретко прелази границе нашег јавног простора.

Ми не тражимо да се било чије страдање заборави.
Тражимо само оно што би требало да буде најнормалнија ствар на свету: да и српска жртва буде достојна филма, фестивала, сузе и сећања.
Јер живот српског детета убијеног на Козари није вредео мање.
Српски цивил убијен у Подрињу није мање вредан човек.

Мајка која је изгубила сина нема мањи бол зато што је Српкиња.
Ако је жртва заиста жртва, онда њено име и националност не смеју одређивати колико ће свет о њој говорити.
И зато посебну захвалност дугујемо Лордану Зафрановићу.
Хвала му што је својим филмом вратио глас онима којима је живот одузет пре него што су стигли да испричају своју причу.
Хвала му што је отворио једно од најболнијих поглавља наше историје пред новим генерацијама.

(Коришћен текст Рајка Басте “Зашто српска жртва нема исто право на сећање”)

Приредио: Игор Ремс