ПИШЕ: Игор Ремс
Вал Биговица, или како смо ми деца често користили кратку форму - Биговица, или само Бигово (мада Бигово постоји код Тивта) налази се иза брда Волуица(Волујица) и чине је две вртаче или два равна платоа када се дође путем из правца Бара. Мањи, који се налази са леве стране, окружен је брдима али и насељен. Са брда се види неколико кућа (вероватно да се не користе као трајан смештај), виноград и узорана земља што значи да има воде и да неко то одржава. Други, са десне стране, је много већи и пружа се све до плаже (Вал Биговица).
Као деца, шесдесетих година, одлазили смо на купање кроз тунел (и на пецање) током лета и тада сам уском стазом, први пут, дошао до увале која је скривала плажу Црвена Стијена. Ни тада као ни данас плажа нема копнени прилаз! Од тог дана опчињен сам лепотом плаже, самом увалом, њеном дивљином и немогућношћу да јој се приђе копном. Питање је времена када ће и овде да се појави каква барака као “ ресторан” и уништи последња природна оаза дивљине и слободе?
Са сајта "Монтенегро" из 2024 егодине:
Биговица је кутак природе коме недостатак ресторана није никаква мана, већ постаје део авантуре. Ово место је за оне који су спремни да истражују непознато, било бродом или пешачењем.
Уместо да траже ресторане, посетиоци Биговице могу да уживају у сопственој авантури. За оне који преферирају излете бродом, приступ плажи је могућ бродом или барком.
За љубитеље планинарења и шетње по каменитом терену, Биговица нуди невероватне стазе које воде до саме плаже. Шетајући зеленим шумама и сликовитим стазама, посетиоци се осећају повезаним са природом и уживају у самоћи коју пружа ово мало природно уточиште…
Као што се види, овај сајт је већ превазиђен јер је људска похлепа оскрнавила и овај бисер наше обале.
Када је пробијен пут преко Волујице, за потребе ЈНА, усудио сам се да мотором пробам да дођем до плаже Биговица, али до саме плаже се ни данас не може доћи ни мотором ни колима. Оставио сам мотор у шумарку на крају заравни где је војска касније направила један објект из ког су официри пратили бојево гађање. Кроз шикару сам се спустио до саме плаже где су у води до колена стајала 3-4 вола и пили воду.
Истраживања на копну и мору потврђују присуство наших препредака Илира (један од назива за Србе) а пронађени артифакти говоре да је Вал Биговица био кориштен као пристаниште и неколико векова пре нове ере па све до XV-XVI века. Откривени потопљени бродови и амфоре на њима указују да је постојала и врло жива трговина која се одвијала у овом делу Средоземног басена.
Ништа нећу ново рећи да ова држава није урадила ништа, апсолутно ништа, да се сви пронађени локалитети заштите од девастације (читај крађе) и истраже а пронађени артифакти представе нашој и светској јавности. Пре неколико година, сведок сам, када је дошао глисер и два потпуно опремљена рониоца су цело време претраживала комплетан залив и постављали маркере.
Са пута од плаже се лепо виде обриси манастира Св. Илије.
Крећем уском стазом кроз шикару до пута где су паркирана два аутомобила са руским и пољским таблицама.
Долазим до шумице. Војни објекат је потпуно девастиран и служи, некоме, као полача, штала јер су на сваком спрату козе и јарићи.
Излазим на зараван и примећујем да је испод неколико чемпреса везан магарац. Ову животињску врсту је баш тешко видети последњих година. Да ли је има по селима уоколо Бара? Можда? Мислим да јој прети истребљење и требало би је заштити за разлику од оних који седе у одборничким и посланичким клупама!
Некада су магарци слободно шетали нарочито у Старом Бару, Старој Раскрсници па све до Пристана. Једно време могли су се видети на плажи у Сутомору…као деца из Првоборца редовно смо их хватали и јахали по цео дан…али то време је давно прошло а магарцима је изгледа угрожен опстанак и вероватно да то никога и не забрињава. Да ли ова држава води рачуна о овој животињској угроженој врсти? Рекао бих не јер не води рачуна, осим о некима, ни о нама, њеним грађанима.
(Наставиће се)
Галерија
