КОСМЕТ
Космет је кад си био дијете
И кад си јео уштипке вруће,
А мјесто птица божури лете
И дим се пуши из родне куће.
И ђед машицом по жару џара,
И густим вјеђама сузе крије,
Док дивно јечи бубњара стара
И студом сапете Проклетије.
Космет је... с баком у цркви стојиш,
А свуд около некрст пријети,
Једино мјесто гдје се не бојиш,
Са фрески страже ратници свети.
И страх, и пркос, и мржња клета,
Хуље што Крсну славу ти псују,
И прозба шапатом вазнијета,
Плотуни што се пред зору чују...
Космет је отац, брат, сестра, мајка,
У глуво недоба одведени,
Вјечна голгота, судница, хајка,
Крв што се, давно пресахла, пјени.
Самртни ропац школскога друга,
"Ко да ми отме из душе Косово",
Дубока бразда татиног плуга,
И над крстачом посмртно слово...
Космет је кад се помолиш Богу,
А са небеса одјекне јека,
И знаш да ти га отет не могу,
Па шапнеш: дуго је довијека.
Невен Милаковић
