МИРИСИ
Опет ће прољеће, али не мирише,
Не шири ноздрве мимоза у цвату,
Ни млада трава после плахе кише,
Ни дуње жуте у старом доксату.
Не опија мирис опраног чаршава,
Зрна кафе што се суше пред пржење,
Не мирише мој Драч, ни Киш мала права,
На, попут снијега, бијело багрење.
Не доноси вјетар арију с Горице,
Одавно се плућа красотом не шире,
Мирисима смиља, нане, камилице
И сљезове баште из давне лектире.
Грм руже, кошћела, лонац пун јапрака,
Ничег више нема, да ми замирише,
Крш врели с Букова и са Саставака,
Ни смоква из млина, ни млин... ништа више.
Мој свијет већ дуго неки нови људи
Без боје, мириса и укуса гуше,
Ал' ме више плаши, згражава и чуди:
Ни људске ми више не миришу душе.
(Невен Милаковић)
Оставите коментар
Остали чланци
-200x200-rez.jpg)
20.02.2026.
Крипта храма на Тополици испуњена до посљедњег мјеста: Бар слушао „Српско срце Јоханово“
0
Највише коментара
Издвајамо
22.02.2026.
Ехо књижевне вечери у сали СО Бар о „окупацији" СПЦ: Црногорци нестају, ставићемо кључ у браву
7
20.02.2026.
Крипта храма на Тополици испуњена до посљедњег мјеста: Бар слушао „Српско срце Јоханово“
0
