У недељу вече 25.01.2026 године, у Великој сали Дома културе у Бару, у организацији Православне црквене општине Бар, одржано је Светосавско Вече. Поздравно слово изговорио је Његово високопреосвештенство Епископ диоклијски г. Пајсије.
„Уважени господине подпредсједниче господине Копривица, часни оци, драга браћо и сестре, драга дјецо.
Цијели годишњи круг представља један неувењиви вијенац празника. И сви ти празници имају свој темељ, један догађај, који је заиста потресао и небо и земљу, и коме су се удивили чак и анђелски чинови. А то је догађај оваплоћења Сина Божијег, који, будући вјечни Бог, постаје и човјек као што смо и ми сами. И следећи ток ти догађаја, почињемо од празника Благовијести, када се благовијести роду људском да ће се сва она пророштва о искупљењу и спасењу рода човјечијега и десити, када архангел Гаврил коначно потврђује да је дошло вријеме да се то све испуни, а онда касније, и рођење самога Богомладенца, празник Божића. Затим, даље, како слиједе празници Господњи, Преображење који је символ преображења цијелог свијета, преображења рода људског, преображења људских душа. А затим, оно славно Васкрсење којим се побјеђује последњи човлеков непријатељ, то јест смрт и јад. А онда, затим, слиједи Вазнесење и прослављање људске природе, да би након тога се окончало и крунисало ово спасеносно дјело празником Педесетнице, силаска Светога Духа на апостоле, и касније на сваког оног човјека који се крштава. И, као што рекох, то је била основа за сваки други празник.
А сви остали празници, наравно, као што знамо, посвећени су и Пресветој Богомајици, који је род људски дао као свој дар овом чудесном догађају, која је послужила овом чудесном догађају, а затим и сви они свети који су слиједили Христов пут и удостојили се те исте славе, славе коју Бог даје онима који вјерују у Њега и који поштују јаванђелске заповјести.
Тако и овај празник Светог Оца нашег Саве спада у овај вијенац, спада у овај круг који даје славу цијелом човечанству. И када би смо рекли да су ти празници дио наше традиције и културе као једног хришћанског народа, били бисмо потпуно у право. Али не би било довољно. Јер не само да су ови празници дио наше културе и традиције, него ми из њих, прославјајући све те угоднике Божије и све ове друге Господње и Богородичне празнике, стичемо и мудрост.
И сваки од тих празника носи неку поуку која је веома корисна за нас. Међутим, ако кажемо да сваки празник има један поучан садржај, и то би било потпуно тачно. Али не би било довољно. Јер сваки овај празник носи са собом и духовну силу.
А духовна сила је потребна свакоме од нас, јер овај живот не представља неку врсту забаве, већ представља непрестану духовну борбу у којој ми не бисмо могли издржати да нема те помоћи Божије, помоћи Пресвете Богородице и свих светих.
Због тога и овај празник Светог оца нашег Саве за нас има троструки значај. Прво, ми чувамо своју традицију и културу. Друго, можемо се врло добро поучити из живота Светога Саве шта значи бити хришћанин и шта значи бити слуга Христов. И треће, овај празник Светога Саве даје духовну силу свакоме ко се са страхом Божијим и са поштовањем моли овом светитељу. Због тога бих ја желио у име нашег митрополита, његовог Високопревосвештенства господина Јоанникија, свима вама да честитам празник Светога Саве и да пренесем његове благослове.
Живјели!“
Светосавску бесједу исзговорио је професор српског језика Веселин Матовић.
„Ваше преосвештенство, часни оци, сестер монахиње, ђаци, студенти, родитељи, поштовани Барани,
Нека су вам на здравље и на спасење ови свечани и благословени дани, у којима се, широм српских земаља, сабирамо у част и славу Светога Саве – најсвјетлијег имена наше духовне и просвјетне историје, утемељивача српског образовања, културе и идентитета. И да тај велики празник дочекате у здрављу и прославите у духовној радости!
Хвала организатору који ме удостојио да вечерас, пред вама, кажем, с трепетом, своје слово славе Сави!
Ово моје излагање насловио сам као Св. Сава и наше школство. Камо среће да сам га могао насловити као Св. Сава у нашем школству. Али, нијесам, јер, нажалост, Св. Саве већ одавно нема у нашим школама. Они који су то дозволили и који то и данас подржавају нијесу се про-славили.
Свети Сава, спознао је прије него ико у српском роду да је истинска снага једног народа у вјери, знању и моралу. И то је основа његовог просветитељства. Утврдити вјеру, морал и знање у свом народу, то је била његова мисија. Смисао просвјете није сама ученост, стицање теоријских или практичних знања, већ мудрост и благочестије, како је то видио и његов велики духовни син и наследник Ловћенски Тајновидац. Образовање је за Саву свето дјело – пут којим човјек изграђује и свој ум и своју душу, да би постао саобразан Оцу свом небеском. За разлику од каснијег Доситејевог рационалистичког просветитељства, које заступа становиште да знање само собом чини човјека моралним, Савино просветитељство је богопросветитељство – просвећење и охристовљење истовремено.
Свети Сава и данас је непролазан симбол такве просвјете. Његова порука и данас одзвања јасно и снажно: учити значи служити истини, а бити образован значи бити охристовљен човјек.
У богатом народном стваралаштву, предањима, причама и легендама, приповиједа се како је Свети Сава свој српски народ учио свему. Не само богољубљу, истинољубљу и правдољубљу, него и разним практичним пословима: како се посте сриједа и петак, како се тка, како се шије, како се справља сир, како се суши пастрмка, како се плету ужад, итд. У тим причама, које су увијек параболичне и вишезначне, захвални народ свједочио је истину (на свој начин – интуитивно и митски, али увијек хватајући суштину ствари), да га је Свети Сава извео из паганске невидјелице и незнања и учинио самосвјесним, благоразумним и самосвојним народом, спремним не само да опстане и да се, на балканској вјетрометини, достојно одупре свим историјским олујама, него и да се, од разједињених и грамзивих племенских заједница сједини у вјери и језику, и уздигне до моћне краљевине, па и до царског достојанства. И да својим талентима и стваралаштвом стане раме уз раме са најмоћнијим европским народима.
У причи Свети Сава гради прозоре, каже се:
„Пође једном Свети Сава да учи народ побожности и вери. (Овако почиње већина народних прича о Светом Сави.) Идући по свету, наиђе на људе где са четири вола уносе светло у кућу. Запита их: ‘Шта радите то, браћо?’
‘Ево има три дана, начинисмо кућу, па никако нам се у собама не види. Три дана са ова четири вола уносимо светлост, па све једнако. До пред врата се види, а кад у кућу – мрак!’
Свети Сава се помоли Богу, те им рече:
‘Е, људи Божји, треба начинити прозоре, ево овако’ – па им онда начини прозоре.
О овој кажи могла би се написати цијела социо-историјска па и теолошка студија.
Новосаграђена, али недовршена кућа, без прозора, то је тек створена српска држава, окупљена и усправљена, мудрошћу, прегалаштвом и храброшћу њеног творца, великог жупана Стефана Немање, али духовно још неутврђена, непросвећена, мрачна, полупаганска. Србија која се почетком 13. вијека још увијек колеба између истока и запада, између православља и све агресивнијег католичанства. Тако је било све док Св. Сава није отворио прозоре на тој кући, и унио у њу свјетлост православља, светосавског православља, које је својом топлином и простосрдачношћу обасјало, споља и изнутра, сваку српску кућу – себра и властелина једнако. Тиме су Срби коначно стекли своју праву освијетљену или просвијетљену, односно просвећену и освећену, дакле домаћинску кућу, у којој су могли, као и други словесни народи, да на свом српском језику и својим писмом-ћирилицом, развијају своју културу, своју духовност, своју књижевност, своју архитектуру, и све своје таленте, једном ријечју – кућу у којој су постали духовно и морално профилисан, светосавски народ. Народ који је, по узору на своје родоначелнике, своје духовне творце и путовође, Св: Симеона и Св. Саву, као крајњи циљ и смисао свог постојања, умјесто земаљског, изабрао царство небеско, и тиме, једном за свагда, дефинисао свој идентитет. И тај избор својим потписом признао му је Васељенски патријарх Манојло Сарантен, а златним печатом овјерио византиски цар Теодор Ласкар, у граду Никеји, 1219. године. У преводу Св. епископа Николаја Жичког, то признање (грамата) гласи овако:
„Ја, Манојло, Васељенски патријарх града Константинопоља, новог Рима, у име Господа нашега Исуса Христа, посветио сам Саву, Архиепископа свих српских земаља, и дао му у име Божје власт да посвећује епископе, свештенике и ђаконе на територији његове земље; да веже и опрашта грехе људи и да учи и крштава у име Оца и Сина и Светога Дуга. Према томе, сви ви православни хришћани слушајте њега као што сте слушали мене“.
Ово је, несумњиво, најважнији документ у историји српскога народа, његов родни лист и његова крштеница. И зато би га требало читати на почетку сваке бесједе о Св. Сави, као што се на литургијама читају зачала из јеванђељā.
Као школска слава, Свети Сава установљен је много касније, са оснивањем првих општенародних школа, у Књажевини Србији, 1840. У Црној Горе, то је учињено указом књаза Данила, 1856. године.
Међутим, са одвајањем школе од Цркве, а то није почело од јуче, него још од оснивања првих народних тј. јавних школа у српском народу. Заправо – све од Доситеја, са његовим протестантско-просветитељским идејама, које млади Ловћенски Тајновидац, у писму Милошу Обреновићу 1837, назива „злим сјеменом које се сије у српски народ“. Од тада је почео да се крњи примат Св. Саве и Светосавља у моралном и културно бићу српског народа. Посебно у његовим интелектуалним слојевима, који се образују углавном на протестантским универзитетским центрима по Европи и који све више дају предност Доситејевом у односу на просветитељство Св. Саве. Напокон, та ће се утакмица (која је у српској просвјети и култури трајала скоро вијек и по), завршити 1946. године, када су, слиједећи Лењинов Декрет о одвајању Цркве од државе и школе од Цркве, из 1918, у коме се између осталог каже: „Школа је одвојена од Цркве, предавање религиозних учења у свим државним заводима, није дозвољено“, милитантни атеисти, забранили у школама и у јавном простору и вјеронауку и светосавске свечаности. Био је то, како каже митрополит Амфилохије, „радикални заокрет у нашем цјелокупном образовању, заокрет са катастрофалним посљедицама“. Нажалост, у том погледу, ништа се ни до дана данашњег није промијенило у нашем школству. Ако пажљивије погледамо одредбе чл. 5 нашег данашњег Општег закона о образовању и васпитању, које кажу: „У јавној установи и у установи којој је додијељена концесија за извођење јавно важећег образовног програма образовање и васпитање је свјетовног карактера“,
и даље:
„У установи иза става 1 овог члана није дозвољено религиозно дјеловање“,
видјећемо да је то скоро дословно преписана наведена одредба из Лењиновог Декрета.
Остављене без свог заштитника и ослонца, школе су од тада постале својеврсна сјеменишта у којима се и дан-данас спроводи планска атеизација над омладином, а онда и у свим сегментима друштва. Само су из таквих школа наставници су могли повести своје ученике пред Цетињски манастир да демонстрирају против митрополита Данила Дајковића због његовог супротстављања рушењу Његошеве капеле на Ловћену, и само су се такве школа могле, тридесетак година касније, одрећи имена српског језика и ћирилице.
Па ипак, све до недавно, тачније до 2004. Св. Сава и његово Житије Св. Симеона, прво оригинално дјело у српској књижевности, иако стављено у контекст и шаблон тзв. социјалистичког морала и атеистичке рецепције (па се и Св. Сава и Св. Симеон размонашују – враћају им се у читанкама свјетова имена: Стефан Немања и Растко Немањић), били су обавезне наставне јединице у нашим школским програмима и уџбеницима.
Но, ако су 1946, радикалнни атеисти спроводили бољшевички декрет, педесет година касније, њихови наследници, мутирани у радикалне етнонационалисте, отићи ће корак даље, па ће нам, под геслом увођења Црне Горе у нови цивилизацијски круг и њеног ослобођења од вишевјековне српске и светосавске окупације, вратити у школе и јавни простор аустро-угарски окупаторски програм из 1916, године. Након тога, из школских програма напрасно нестају и Свети Сава и преко четрдесет знаменитих српских писаца. Нестала су и сва књижевна дјела за која се везују најдубља колективна осјећања српског народа, и све друго што би нашу омладину упућивалу на њено културно-историјско наслеђе. Учињено је то са истом намјером са којом је Синан паша спалио Светитељеве мошти на Врачару 1595. године.
Све што је хтјела аустро-угарска власт у окупираној Црној Гори, 1916, имамо данас (2026), у нашем школству , и све успостављено са истим намјерама. Прво, окупатор је тада разорио Ловћенски капелу, да би умјесто ње подигао споменик цару Фрању Јосифу, затим је у школама забранио ћирилицу, српску историју и епску народну поезију; предмет Српски језик преименовао је у „наставни језик“, подразумијевајући под тим именом „хрватски језик“, а Буквар замијенио Početnicом za opće pučke škole. Данас, у слободној и неовисној Црној Гори – опет је разорена Ловћенска капела, а умјесто ње, подигнут пагански маузолеј; српски језик преименован је у тзв. црногорски, ћирилица је само дозвољено, а латиница проглашена„државним“ писмом, српске историје у школским програмима скоро и нема, као ни епске народне поезије; Буквар је замијенила Чигра слова и гласова.
Тако су се у нашем школству, почетком 21. вијека, усагласиле доктрине Владимира Лењина и Фрања Јосифа, прва с циљем уништења наше светосавске духовности, а друга с циљем потирања нашег српског језичког, културног и националног идентитета, да би, тако удружене, након што су, прије 57 година срушиле Његошеву цркву на Ловћену, угасе и светосавску свијећу, у Немањића постојбини.
Али је нијесу угасиле него су је распалиле.
Никада Свети Симеон и Свети Сава нијесу били присутнији у Црној Гори, него што су данас. То свједоче, између осталог, и бројне светосавске академије, најпосјећеније и најсвечаније културно-духовне манифестације на овим просторима. Данас, камо год поглед окренемо, видимо – сијају по Црној Гори обновљене цркве и оживљени манастири, и не само они који су страдали у комунистичком, него и они који су разрушени у турском времену. И никада нијесу тако сијали, и можда никада није било толико живота, радости и вјере у тим светилиштима, као што их има данас. Све су то подигли и украсили синови и кћери Св. Саве, „цар Немање благом“, непролазним благом којим су, како се каже у пјесми Куд се ђеде цар Немање благо, подигнути „бјел Вилиндар насред Горе свете и Студеница на Влаху Староме и Миљешевка на Херцеговини, али и они који су подизани вјековима послије Немањиног упокојења. Тим благом, које нити се може избројити нити се потрошило, подигнут је и овај Барски Вилиндар, „вилински“ саздан и украшен, у славу Св. Кнеза Јована Владимира, „да се њему поје летурђија, оног свијета, као и овога“.
И зато, не само с разумном надом него и са дубоким увјерењем да ће се ускоро Св. Сава вратити у наше школске програме и уџбенике и поново отворити и врата и прозоре на нашим школама и освијетлити све наше школске учионице, као што је у овој дивној параболи унио свјетост у новосаграђену српску кућу, и да ће наше покољење опет кликовати: Бјежи грдна клетво с рода, Срби завјет испунише, ја вас још једном најтоплије поздрављам.
Нека је вјечна слава и хвала Светоме Сави, нашем просвјетитељу и заштитнику!“
Присутна пубилка која је до последњег мјеста испунила салу Дома културе уживала је у богатом културно-умјетничком програму, за који су задужени били: извођач традиционалне музике Бранка Зечевић, народни гуслар Никола Кривокапић, Хор „Свети Јован Владимир“, КУД „Свети Јован Владимир“, Пјевачка група „Дарови Светог Јована Владимира“ и Полазници барске Школе вјеронауке који су извели игроказ – причу о игуманији Хиландара.
Водитељи програма били су др Дијана Маројевић, професор ФДУ у Београду и Павле Илић, глумац градског позоришта у Подгорици.
Текст/фото: Дејан Вукић
