Црна Гора не може у Европу са Милом Ђукановићем на слободи

ПИШЕ: Мићо Лутовац

Интерпелација коју су посланици ДПС-а покренули против потпредсједника Владе Алексе Бечића није политички инструмент притиска на једног човјека – то је последњи крик оних који осјећају да им се тло измиче под ногама. Министар унутрашњих послова Данило Шарановић јасно је данас поручио: „Ово није интерпелација, ово је признање страха.“ Страха од институција које више не служе мафији, него грађанима.

И ту је суштина.

Црна Гора данас не може, нити смије, ићи европским путем ако у политичком, правосудном и безбједносном животу остане простора за људе попут Мила Ђукановића, Зорана Лазовића и свих оних који су деценијама приватизовали државу, претворивши је у филијалу организованог криминала. Европа није само економски простор, већ заједница права, истине и институција. А Ђукановићев систем био је све супротно: приватна држава у којој је један телефонски позив заустављао истрагу, у којој су криминалци креирали кадровску политику, а полиција служила као логистика кланова.

Зато је свака прича о наводним „заслугама“ Мила Ђукановића – празна и увредљива. Ни признање лажне државе Косово усред Србије, ни наметнуто отцјепљење Црне Горе супротно вољи народа, ни неприродно и дириговано непријатељство према Русији, ни удар на Српску православну цркву и њену имовину, ни систематско расрбљавање Црне Горе, ни накнадно кајање због деведесетих када је био „Србин са дна каце“ – не могу бити изговор да Европа или било ко други зажмури пред злочинима, пљачкама и убистима државе под његовим режимом.

Управо зато је овај процес болан: руше се темељи на којима је ДПС градио своју моћ. Више нема шефова из кафана који бирају директоре полиције. Више нема „паралелних истрага“ у којима се кривица заташкава, а кривци одмарају. Више нема да држава пише законе по диктату шефова мафије.

Зато и долази до жестоких напада на тзв. veting у безбједносном сектору. Чим је 150 униформисаних лица суспендовано због веза са криминалом, злоупотреба и наркоманије – одмах су кренуле контраофанзиве. Али управо тај отпор потврђује да се систем мијења. Први пут се кривично-правна вертикала ослобађа партијског и клановског стега, о чему је данас говорио Шарановић.

Кључна тачка тог процеса су убиства попут оних над Гораном Жугићем и Белим Распоповићем. То нису „неријешени случајеви“ – то су убиства која је организовала и покрила држава под ДПС-ом. Држава у држави, у којој су убице ишле на одмор, а полицајци на рапорт. И сада, када се истина извлачи из фиока, чујемо врисак оних који су је годинама крили.

Европа то добро зна. Ни Брисел, ни Берлин, ни Париз више не могу затварати очи пред чињеницом да је Ђукановић симбол континуитета криминалне државе. Ако је Европа заједница права и истине, онда у њој нема мјеста за политичке „дилове“ са човјеком чија је владавина била синоним за мафијашку државу.

Црна Гора може у ЕУ тек онда када буде јасно да за Милом Ђукановићем и његовим системом нема ни правне ни политичке заштите. Докле год он и његови најближи сарадници шетају слободно, шаљемо поруку да је пљачка државе без посљедица, да је мафијашка приватизација „нормалан процес“, а да су убиства дио политичког живота. Са тим нас нико у Европи неће схватати озбиљно.

Црна Гора данас стоји на раскрсници: или ће се опредијелити да буде држава закона, у којој нема шверцера у униформи и политичара у мафијашким клановима, или ће остати талац прошлости. Зато није питање хоће ли Бечић издржати једну интерпелацију – он хоће. Питање је хоће ли држава издржати још један покушај Ђукановићевог система да се врати на власт.

Ако смо искрени, једини прави услов за улазак Црне Горе у ЕУ није у поглављима 23 и 24. Он гласи: Мило Ђукановић на оптуженичкој клупи, а не на слободи.