ДПС у "офанзиви": Стара мантра, нови страх од Мандића

Портпаролка Демократске партије социјалиста и посланица у Скупштини Црне Горе Соња Поповић саопштила је да је, како је навела, „очекивано“ што министарка просвјете, науке и иновација и чланица Предсједништва ПЕС-а Анђела Јакшић Стојановић негира било какву комуникацију са др Јевтом Ераковићем и ДПС-ом. Поповић тврди да је разлог за то чињеница да је Јакшић Стојановић, по њеном тумачењу, за коалиционе партнере изабрала Андрију Мандића и Марка Ковачевића, које она идеолошки квалификује на начин карактеристичан за дугогодишњу реторику ДПС-а.

У саопштењу се даље наводи да се, према оцјени ДПС-а, у Никшићу „обистинило упозорење“ да је глас за ПЕС био глас за ДФ, те да је Марко Ковачевић остао на челу града. Поповић закључује да министарка, како тврди, сада мора да доказује лојалност Андрији Мандићу и да је то услов опстанка актуелне парламентарне већине, али поручује да то не чини „преко ДПС-а“, уз ироничну напомену о „искреном и фер партнерству“ заснованом на заједничким вриједностима.

Ово реаговање долази након што је лидер Демократске народне партије Милан Кнежевић јавно оптужио Анђелу Јакшић Стојановић да се састајала са функционерима ДПС-а, тврдећи да је управо из те партијске матрице и политички дошла у Покрет Европа сад и Владу Милојка Спајића. Управо та прозивка покренула је стару, добро познату рефлексну реакцију ДПС-а, у којој се, умјесто одговора на конкретна питања, поново призивају идеолошке етикете и покушава одржати наратив који је годинама служио као замјена за резултате.

Умјесто суочавања са чињеницом да је политичка сцена у Црној Гори неповратно промијењена иако си неке навике старе власти наслиједили многи из актуелне власти, ДПС наставља са старом мантром и показује све очигледније комплексе према Андрији Мандићу, који је, по општим процјенама, један од најуспјешнијих предсједника парламента у новијој историји и политичар са све израженијим међународним угледом.

Истовремено, Никшић, откако га води Марко Ковачевић, биљежи резултате који се не могу оспорити ни партијским саопштењима ни идеолошким флоскулама — град је финансијски стабилнији, инфраструктурно видљивији и политички мирнији него у дугим годинама управљања ДПС-а, а круна признања граду који води функционер Нове српске демократије је и његов избор за европску престоницу културе 2030. године.

Зато реакције попут ове више личе на одбранбени механизам странке која тешко прихвата да је вријеме њене апсолутне моћи прошло. Умјесто самокритике и одговора на питања из прошлости, ДПС бира да напада оне који данас доносе резултате. Али политичка стварност је немилосрдна: етикете се троше, а бројке и учинак остају. И управо ту, у тој разлици између реторике и стварности, лежи највећи проблем ДПС-а.