Кафана "Само тако" - камен темељац сутоморске боемије
ПИШЕ: Миленко Мишко Јовановић
Када би кафане могле говорити, „Само тако“ у Сутомору би, без дилеме, говорила гласом народа – гласом пјесме, досјетке, шале, закуске и братске чашице. Није то кафић, ни гастро бар, нити неки „fancy lounge“ – то је кафана. Права, жива, искрена и својеглава. Онај ко овдје сврати, ако не остави дио себе – није ни ушао како ваља.
Смјештена тик уз магистралу Бар - Петровац, са излазом и на тзв. Стари пут, , „Само тако“ је већ деценијама оаза сталних гостију, пролазника који постану редовни, умјетника у бијегу од канцеларија и журбе, и свих оних што знају да су најбоља мјеста најскромнија. Док се напољу мијењају фасаде, рекламе и укуси, унутра остаје исти мирис дрвета, дима и тек скуване кафе.
Назив што се живи
Ако мислите да сте наишли на случајно име – гријешите. Назив је својеврсна судбина. Овдје је све „само тако“ – и ракија зими што грије кости, и хладно "зајечарско" , и шприцер с "подгоричким" бијелим љети што лијечи жеђ и језик, и поглед ка Созини, Румији и морској пучини - што личи на разгледницу, и разговор што пршти од смијеха и мудрости. Као што рече један старац који је овдје оставио кости:
„Овдје, синко, кад сједнеш – живот се мало смири. Све друго може да чека.“
Домаћини што те приме као род рођени
Кухињом господари Снежа, вриједна и увијек насмијана. Она зна кад ти треба јача чорба, а кад тиха ријеч. Њен мирис кољенице често избије на улицу до подне, као позив на сабат. Уз њу су Ружа – стамена, увијек тихо присутна, и Никола – конобар што више личи на рођака него на послужитеља: мало више опуштен, али добар као хљеб.
И кад мислиш да си упознао све, за столом крај шанка те дочека Прика – жива легенда кафане. Његов стаж се мјери не у годинама него у анегдотама. Кад он прича, цијела кафана заћути – јер Прика не прича приче, он прича живот. Његови бисери о парењу тигрова су антологија.
Газде и времена која се памте
Сјећање враћа на прве газде: Часлава, човјека чија се ријеч поштовала, а пјесма слушала. Он је поставио темеље по којима кафана и данас стоји. Послије њега, ређали су се закупци. Једно вријеме кормило је држао Немања Симић, који је овдје зарадио надимак Сулундар, а данас је ту и једина стварна газдарица Ратка – жена што умије и да се нашали и да ријечима заголица душу као да свира на гуслама. Кад она прича, и туристи што не знају српски климају главом.
Садашњи закупци кафане - браћа Милачићи - Горан и Зоран чувају реноме ове институције с душом, која је камен темељац сутоморске боемије. Једно вријеме кафана "Само тако" била је под закупом Бора и Мире из Београда, који су овдје остваили такође сјајне утиске. Нажалост Боро више није међу живима, а управо је Мира која се јавила потписнику ове репортаже, главни "кривац" што она настаје.
Хумор што се преноси као народна пословица
Један је Војо Перовић – господар сутоморских друмова и мајстор „томболе“. Његове доскочице се преносе од стола до стола као да су народна мудрост. У зимским мјесецима, када буре затворе прозоре и море утихне, Кум Неље и његов вјерни друг Сетко доносе своју топлину. „Нема зиме док има људи“, каже Неље, трзне рукама као да стално свлачи јакну, уштине се испод рамена и подигне чашицу на пола пута до усана...
Вријеме Радована Рашка Лалића
Једно од златних доба било је кад је закупац Радован Рашко Лалић удахнуо кафани ритам. Тада су вечери трајале до јутра, пјевало се из душе, а музика уживо била је важнија од вијести на телевизији. Данас се те ноћи препричавају као бајке – а свака је имала своју истину и своју чашицу. Тада су окосница кафане овдје били легендарни Лазо Мишковић, Митар Дујовић, Мимо Ђуровић, Слобо Бојановић... И данас су ови ветерани сутоморске збиље у одличној форми упркос годинама које одлично "носе"-.
Ликови без којих прича није комплетна
Ту су и Слобо, Бобан, Љубо Пећанац и његов имењак Мрвић,Милача, Рацо, Бане сликар, Жути, браћа Челебићи, Вељо, Нурко – људи што су испили море пива, одиграли безброј кругова "томболе" и испричали приче у које нико не вјерује, али се памте. И кад их неко заборави поменути, кафана их сама дозове – кроз шалу, кроз чашу, кроз осмјех госта што сједи на њиховом мјесту. Међу онима са посебним боемским нервом је и Веско Вучинић звани Лепи. Често спомене Светог Петра на помало неуобичајен начин. Ту је, дакако, и неизбјежна Тања, увијек загледана у тикете.
Кафана као уточиште и редакција
И сам аутор ових редова, новинар по занату а боем по срцу, овдје је написао стотине текстова. „Само тако“ је била и дописништво, и заклон од журбе, и мјесто инспирације. У вријеме лаптопова и брзог интернета, овдје је још увијек најбоља „апликација“ – папирна салвета и оловка.
Жива кафана, жива прича
Но, да не откривамо баш све. Оставимо нешто и за неку наредну причу, јер ова кафана – за разлику од многих – још живи. И живјеће, све док има људи који знају да је душа мјеста увијек у људима. А овдје их је било – и биће. Само тако.
