„ПО КРАЈИНИ И ПО БАРУ ГРАДУ“ : На данашњи дан преминуо велики Његош – српски великан, његов завјет Црногорцима и стихови о Бару и Црмници
На данашњи дан, 31. октобра 1851. године, по новом календару, на Цетињу је преминуо Петар II Петровић Његош, владика, господар Црне Горе, велики српски пјесник, мислилац и једна од најзначајнијих личности српске историје и културе. Рођен на Његушима 1. новембра 1813. године по старом календару, односно 13. новембра по новом, Његош је живио свега 37 година, али је за собом оставио духовно и књижевно насљеђе које је надживјело вијекове.
Његово име заузима посебно мјесто у памћењу српског народа. Био је владар и духовник, државник и пјесник, човјек који је у времену великих искушења настојао да очува слободу, достојанство и историјски идентитет свога народа. Његово српско национално опредјељење јасно се огледа у његовим дјелима, а његова поезија постала је један од највиших израза српске духовности, историјског памћења и културе.
На дан сјећања на великог Његоша, подсјећамо и на мање познате, али за Бар и Црмницу изузетно значајне стихове у којима се овај великан српске књижевности бави људима, предјелима и историјским приликама нашег краја.
О Његошу се данас говори из различитих историјских и идеолошких перспектива, али његово национално опредјељење не треба тражити у накнадним тумачењима, већ прије свега у његовим сопственим стиховима, насловима дјела и ријечима које је оставио потомству.
Његош је припадао српском културном и националном кругу и то је јасно исказивао у својој поезији. Већ сами наслови појединих његових дјела и пјесама представљају снажно свједочанство о томе.
„Огледало српско“ једно је од најпознатијих дјела везаних за његово име. Ту су и пјесме „Србин Србима на части захваљује“ и „Србин српском роду своме“, чији наслови сами говоре о националном и духовном простору којем је Његош припадао.
Посебно мјесто заузима и пјесма „Црногорац к свемогућем Богу“, која показује да Његош није супротстављао црногорско завичајно и државно име српском националном идентитету.
Један од посебно упечатљивих примјера налази се у пјесми „Нова пјесна црногорска о војни Русах и Тураках“, у којој се пјесник непосредно обраћа Србима:
„Србаљ брате, ова пјесна за те;
ти ћеш чути, ти је разумјети
понајприје од осталих свије.“
У посвети збирци „Пустињак цетински“ Његош такође оставља потпис: „Србин српском роду своме“.
Његово стваралаштво прожето је српским историјским памћењем, косовским завјетом, православном духовношћу и идејом слободе. У „Горском вијенцу“, „Лучи микрокозма“, „Огледалу српском“ и „Лажном цару Шћепану Малом“ препознаје се ширина његовог духовног и историјског свијета.
„Горски вијенац“, објављен 1847. године, постао је једно од најзначајнијих дјела српске књижевности. „Луча микрокозма“, објављена 1845. године, представља изузетан филозофско-религијски спјев о човјеку, добру и злу, паду и трагању за смислом постојања. „Лажни цар Шћепан Мали“, објављен 1851. године, његово је посљедње велико драмско дјело.
Његошево српство није било само питање припадности једном народу, већ и свијест о заједничком историјском насљеђу, духовности, језику и култури. Зато његово дјело и данас представља једно од најзначајнијих упоришта српског културног памћења.
Бар, Црмница и Суторман у Његошевим стиховима
Посебно занимљиво мјесто у Његошевом стваралаштву заузимају стихови који се односе на Бар, Црмницу и њихову ширу околину. Они показују да овај простор није био изван његовог историјског и поетског видокруга.
За становнике Бара и барског краја нарочито је значајна пјесма „Бјелице“, која је уврштена у електронско издање Његошевих сабраних дјела, у одјељак пјесама из периода 1828–1833. године. Треба поменути да је њено ауторство библиографски мање извјесно, јер је први пут објављена код Симе Милутиновића Сарајлије, па је најпрецизније говорити о пјесми која се у том издању приписује Његошу.
У њој се непосредно помињу Црмница, Бољевићи, Бар, Крајина и Суторман.
Пјесма почиње стиховима:
„Подиже се Кузман од Бјелицах
и за њим су три четири друга,
а отиде преко Горе Црне,
доклен дође нахији Црмничкој
у малахно село Бољевиће.“
У наставку се описује како је из Бољевића упућено писмо барском Мехмед-аги, протестујући због зулума над становништвом:
„Отолен је књигу написао,
а шиље је у Бар на крајину
баш на руке барском Мехмед-аги:
„Мехмед-ага, слушај што ти пишем!
Ако зулум нећеш оставити
што га чиниш барској сиротињи,
кунем ти се вјером и законом,
ал’ ћу моју изгубити главу
али твоју пријед окинути.“
Потом слиједе стихови који непосредно повезују Црмницу, Суторман и Бар:
„Пак је малу чету сакупио
и отиде Суторман-планином,
докле дође Шари поноситој.
Ту су један данак преданили
и бијеле куле разгледали
по Крајини и по Бару граду.
А кад била нојца долазила,
отидоше Бару проз вароша...“
Ово је посебно занимљиво свједочанство о географији барског краја. У неколико стихова повезани су Црмница, Суторман, Крајина и Бар, а град је поменут пуним именом – „Бар граду“.
За историју Бара посебно је важно што се не оставља само географски траг, већ и слика тадашњих друштвених односа и прилика. Помињање „барске сиротиње“ показује да је у средишту пјесничког казивања и судбина обичног народа.
„Црмничани“ – Његошево свједочанство о јунаштву људи из Црмнице
Још једна пјесма од изузетног значаја за овај крај носи назив „Црмничани“. За разлику од „Бјелица“, њу су приређивачи сабраних дјела прихватили као Његошево дјело, иако је у ранијој књижевној литератури било расправе о њеном ауторству.
Пјесма је први пут објављена 1833. године у „Пјеванији“ Симе Милутиновића Сарајлије, са назнаком „Од Рада Томова Његуша“. Управо на основу тог податка и каснијег књижевног проучавања уврштена је у Његошев опус.
У њој се описује сукоб на простору Црмнице и јунаштво Марка Вучетића, а посебно се помињу Суторман, Бољевићи и сердар Никола Пламенац.
Међу стиховима који описују кретање противничке чете налази се:
„Ево пољем широкијем пође
и горе се Туре прифатило,
докле дође Суторман-планини.“
У наставку Његош описује долазак црмничких јунака у Бољевиће:
„Ево иду крвавој Црмици
у гиздаво село Бољевиће
на дворове сердара Пламенца.“
Посебно су значајни стихови у којима Марко Вучетић говори о заробљавању противничких војника:
„Мој ујаче, Никола сердаре,
ја их јесам уфатило момче
у Суторман, високу планину,
с овом мојом узданом дружином.“
Његош пјесму завршава непосредном посветом Црмничанима:
„Цермничанма пјесна на поштење,
на поштење и на дуго здравје!
Бог им дао и срећу и здравље!“
Ова завршница посебно је упечатљива. Његош не завршава пјесму само описом боја, већ изразом поштовања према људима из Црмнице. Посвета „на поштење и на дуго здравје“ представља лијепо и трајно књижевно свједочанство о мјесту које су Црмничани имали у његовом пјесничком свијету.
Његошев завичајни и историјски свијет
Пјесме „Бјелице“ и „Црмничани“ посебно су занимљиве за локалну историју. У њима се помињу Бољевићи, Суторман, Крајина и Бар, али и конкретне личности попут барског Мехмед-аге, Вучетића Марка и сердара Николе Пламенца.
Важно је нагласити да се у овим стиховима Сутоморе не помиње под тим именом, нити се непосредно помињу Спич и Румија. Ипак, помињање Сутормана и Бара, као и описивање путева из Црмнице према приморју, представља непосредно свједочанство о простору који је био дио Његошевог историјског и књижевног интересовања.
Такви стихови имају вриједност не само за књижевност него и за локалну историју, јер показују да су Бар и његово залеђе били присутни у српској књижевној традицији још у првој половини 19. вијека.
Његошев завјет и проклетство – посљедња жеља коју Црногорци нису сачували
Посебно емотивно и историјски значајно поглавље Његошевог живота представља његова посљедња жеља – да буде сахрањен на врху Ловћена, у црквици коју је сам подигао и посветио свом стрицу, Светом Петру Цетињском.
На Језерском врху Ловћена Његош је 1845. године подигао малу камену цркву. Није ријеч о обичном објекту, већ о светињи коју је владика подигао са посебном намјером и за коју је везао своју посљедњу жељу.
Према свједочењу Милорада Медаковића, Његошевог савременика и биографа, владика је на самртној постељи од присутних Црногораца тражио да га сахране управо у тој цркви.
Медаковић је забиљежио Његошеве ријечи:
„Ја хоћу да ме са'раните у ону цркву на Ловћену... То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учинит', како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вами на душу.“
Ове ријечи, које су остале упамћене као Његошев завјет, представљају један од најснажнијих дијелова његовог животног насљеђа. Посебно је потресно што је велики владика своју посљедњу жељу пратио упозорењем о проклетству уколико му она не буде испуњена.
Због невремена и бојазни да би турске снаге могле оскрнавити његов гроб на Ловћену, Његош није одмах сахрањен у својој црквици. Посмртни остаци су најприје положени у Цетињском манастиру, а 1855. године пренесени на Ловћен, гдје је његов завјет тада испуњен.
Тако је Његош почивао на врху Ловћена у цркви коју је сам подигао, све до Првог свјетског рата.
Од аустроугарског оштећења до рушења капеле и изградње Мештровићевог маузолеја
Током аустроугарске окупације Црне Горе 1916. године, капела на Ловћену оштећена је артиљеријским дејствима. Његошеви посмртни остаци тада су пренесени у Цетињски манастир.
Након рата, на истом мјесту 1925. године подигнута је нова капела, а Његошеви земни остаци враћени су на Ловћен. Тако је његово почивалиште поново било у цркви, на мјесту које је сам изабрао.
Међутим, послијератна комунистичка власт донијела је одлуку да се на врху Ловћена умјесто капеле изгради маузолеј. Пројекат је повјерен чувеном хрватском вајару Ивану Мештровићу.
Одлука о уклањању капеле изазвала је озбиљне полемике и противљење дијела јавности, посебно Српске православне цркве, која је сматрала да се тиме нарушава Његошев завјет и да се уклањање цркве не може оправдати изградњом новог споменика.
Упркос противљењу, капела је уклоњена током реализације пројекта, а на њеном мјесту изграђен је маузолеј према Мештровићевом пројекту. Свечано је отворен 28. јула 1974. године.
Тако данас Његошеви земни остаци почивају у Мештровићевом маузолеју, а не у цркви коју је сам подигао и у којој је, према његовој посљедњој жељи, требало да почива.
Овај догађај остао је једно од најосјетљивијих питања историјског и духовног насљеђа Црне Горе. За једне је маузолеј монументални споменик највећем црногорском владару и пјеснику, док за друге његова изградња представља прекид са Његошевим завјетом и уклањање светиње коју је сам подигао.
Међутим, једна чињеница остаје неспорна: Његош је желио да почива у цркви на Ловћену, а данас његови земни остаци почивају у маузолеју који је подигнут на мјесту те цркве.
Ловћен као симбол, Његош као завјет
Његош је преминуо на Цетињу 19. октобра 1851. године по старом, односно 31. октобра по новом календару, у својој тридесет осмој календарској години, не дочекавши ни тридесет осми рођендан.
Иза себе је оставио дјело које је постало трајна духовна баштина српског народа и један од највиших домета европског романтизма.
Његова жеља да почива на Ловћену, у капели посвећеној Светом Петру Цетињском, додатно је учврстила симболичку везу између пјесника, владике, владара и народа којем је припадао.
Данас, када се сјећамо Његоша и његовог дјела, важно је читати га цјеловито – као пјесника, мислиоца, православног владику, државника и човјека чије су мисли и стихови надживјели многе генерације.
За Бар и Црмницу посебна је вриједност што је овај великан српске књижевности у својим пјесмама оставио трагове њихове историје, географије и људи.
Од Бољевића преко Сутормана до Бара, стихови о овом крају и данас подсјећају да су његови предјели, људи и догађаји били дио ширег историјског свијета који је Његош опјевао.
А Ловћен, на којем је желио да почива у скромној цркви коју је сам подигао, остаје мјесто на којем се и данас сусрећу његово духовно насљеђе, историја и завјет који је оставио потомству.
Његош је одавно постао више од имена у књижевним читанкама. Он је један од темеља српског духовног и културног насљеђа, а његови стихови остају трајни подсјетник на слободу, достојанство, вјеру и историјско памћење.
