Од колијевке у Брези, преко Бијелог Поља, Торонта, Београда и Бара, једрећи кораблима својих двадесетак књига ћудљивим морем поезије, након седамдесет једну годину земаљског живота, Ранко Радојичин Радовић стигао је до гроба у Ђапановом Гробу.
Пред арчењем бесцјен блага језика у свакодневној комуникацији и испразним разговорима, узмакао је на другу страну земљиног шара, као у планину у којој су му потекли извори свјежих ријечи које је, као дохрану стајаћој води, уточио у српски језик, кроз вјекове ропства српског народа ушпоркан мноштвом туђизама, понајвише турцизама, а у ово вријеме сасвим загађен, па и затрован англицизмима и инстант комуникацијом на друштвеним мрежама.
Са Ранковим ријечима нанизаним у стихове, уврштене у четрдесетак антологија и избора поезије, који су га закитили мноштвом књижевних признања, па и ордена, понајвише у Русији и Србији, порвали су се и руски, енглески, шпански, француски, њемачки, шведски, пољски, македонски, бјелоруски, азербејџански, турски и грчки језик.
Кроз Милтон и Морачу, владику Георгија и свог рођака Митрополита Амфилохија, на чији четрнаести рођендан се родио, из мајке иселио, заволио је Христа, у своме срцу му савио станиште, Христаниште, као преводницу од младалачког и путеног до зрелог и узвишеног, од љубавног до духовног стиха.
Када су бомбе новопаганског Запада, па и његовог прекоокеанског станишта, смрћу засуле српски народ, проговорио је духом Михаила Пупина и светог владике Николаја Велимировића, а када је то исто зло, дрљевићко-штедимлијским рукама Мила Ђукановића и његових плаћеника из Луксембурга и слично, забило нож између Црне Горе и Србије, попут српских добровољаца балканских и Великог рата из Америке, о свом брашњенику је дошао у Бијело Поље да се успротиви.
Небом удешено, остала му је необјављена збирка „На свитку неба“. Сада је дописује на свитку Неба.
Протојереј Јован Пламенац
https://www.youtube.com/watch?v=ROsDuM5bLbA
