Кнежевић отворио суштинско питање: Зашто би Црну Гору у ЕУ представљао "језик" мањине?

Питање статуса српског језика у Црној Гори већ деценијама није само лингвистичко, већ прије свега питање поштовања демократске воље грађана и досљедне примјене основних принципа правне државе. Зато је потпуно логично да сваки политичар, јавни функционер или институција која тврди да се залаже за владавину права одговори на аргументе, а не да их прећуткује или релативизује. Управо због тога питања која је ових дана поставио предсједник Демократске народне партије Милан Кнежевић заслужују јасан и конкретан одговор оних на које се односе, јер је то минимум политичке и јавне пристојности.

Кнежевић је подсјетио да је питање службеног статуса српског језика могуће ријешити искључиво политичком вољом, а не расписивањем референдума, како се у посљедње вријеме све чешће представља у јавности.

Он подсјећа да су још 2011. године посланици тадашњег Демократског фронта предложили допуну Устава којом би се прописало да језик којим говори највећи број грађана буде нормиран као службени, уз црногорски језик. Та иницијатива није добила потребну већину, али, како истиче, то ни тада ни данас не значи да је за такву измјену неопходан референдум.

Према његовим ријечима, тврдње да је референдум једини пут представљају покушај обмањивања јавности.

„Ноторна је глупост, неистина, лаж и биједна конструкција да је неопходно организовати референдум на којем би око 270.000 грађана потврђивало да жели српски језик као службени. Довољно је усвојити допуне Устава и да за њих гласају 54 посланика“, поручио је Кнежевић.

Посебно упозорава да би улазак Црне Горе у Европску унију без претходног рјешавања овог питања практично трајно цементирао садашње стање.

„Уколико Црна Гора уђе у Европску унију без рјешавања и нормирања српског језика као службеног, српски језик никада неће постати службени, већ ће остати језик у службеној употреби, односно мањински језик, док ће црногорски постати званични језик Европске уније“, упозорио је лидер ДНП-а.

Можда је најважнији дио његове изјаве питање које је упутио онима који данас представљају српски народ у извршној и законодавној власти.

„Због чега Срби у Влади и Срби у парламентарној већини не желе да услове уставне промјене из области правосуђа рјешавањем питања српског језика, није питање за мене. Подсјећам да смо ја и странка коју предводим изашли из Владе управо због ових питања“, казао је Кнежевић.

Он сматра да садашња власт, без обзира на промјену политичких актера, наставља политику започету у вријеме Мила Ђукановића.

„Потврђује се да смо били у праву када смо тврдили да Влада Милојка Спајића суштински баштини тековине Мила Ђукановића и да ћемо оваквом политиком само асимиловати и српски језик и српски народ у Црној Гори“, поручио је он.

Управо на ова питања јавност с правом очекује одговоре. Ако је, како се тврди, заиста постојала већ припремљена уставна формула која не захтијева референдум, ако је за њено усвајање потребна политичка већина, онда је сасвим оправдано питати зашто та иницијатива није обновљена и ко сноси политичку одговорност што се то питање годинама држи по страни.

Посебно када се има у виду да је, према свим пописима становништва у савременој Црној Гори, српски језик језик којим говори највећи број грађана, док је његов уставноправни положај и даље испод тог демократски исказаног односа.

Парадоксално је да се као неспорно прихвата постојање такозваног црногорског језика, иако је ријеч о политичком пројекту без утемељења у историјском развоју, лингвистичкој науци и природној језичкој еволуцији. Најбољи доказ да је ријеч прије свега о политичкој, а не језичкој категорији јесте чињеница да, упркос дугогодишњим притисцима, институционалном наметању и политици бившег режима Мила Ђукановића, српским језиком и даље говори далеко највише грађана Црне Горе, док је  такозвани црногорски тек други. тзв. црногорски језик, подсјетимо, никада није био историјски језик ове земље, за разлику од српског, којим су вијековима говорили и писали њени владари, митрополити и народ.