Срдановић – нови Кривокапић или лице једног много већег пројекта?

ПИШЕ: Мићо Лутовац

Постоје тренуци у животу једног народа када није довољно само гледати ко се појавио на бини, ко говори најљепше и ко се представља као лице промјене. Постоје тренуци када се мора гледати иза завјесе. Србија је сада управо у таквом тренутку.

Студенти су својом упорношћу, протестима и блокадама довели земљу до ситуације у којој су расписани ванредни парламентарни избори за 25. октобар. То је политичка чињеница. РИК је 15. септембра прогласио „Студентску листу – Студенти побјеђују“, чији је носилац Илија Срдановић, а листа је добила 69.099 правно ваљаних потписа подршке. Али управо ту почиње највећи парадокс читаве приче: студенти су се борили за промјену, а сада им се као политички производ нуди нешто о чему јавност има право да постави много више питања него што их је до сада поставила.

И то није питање студентске побуне. То је питање листе која је узела име студената.

Јер, када се изађе на изборе, више није довољно рећи да сте против нечега. Мора се рећи за шта сте. За Косово и Метохију. За однос према Русији. За однос према Западу. За Републику Српску. За Војводину. За уставни поредак Србије. За њену спољну политику. За њену националну политику. И, што је можда најважније, за питање ко ће имати утицај на Србију када се затворе врата кабинета у Београду.

Ту се појављује Илија Срдановић.

Политика је објавила да се име носиоца студентске листе појављује у материјалу представљеном као дио „Скај“ комуникације Весне Меденице, бивше предсједнице Врховног суда Црне Горе. У поруци од 22. марта 2022. године Меденица наводи: „има тамо неки доктор што Мила лијечи, Срдановић, неки наш од повјерења“. Политика је објавила и да се Срдановићево име у достављеном материјалу појављује два пута, у контексту тадашњег предсједника Црне Горе Мила Ђукановића.

Није проблем у томе што је неко био љекар неком политичару. Љекар треба да лијечи човјека, без обзира на његову политичку припадност. Проблем настаје онда када човјек који се данас представља као лице нове, чисте и неполитичке Србије треба да објасни јавности какви су били његови односи са људима старог политичког система у Црној Гори.

А онда долази и једна друга чињеница.

Ратко Срдановић, братанић Илије Срдановића, био је на листи ДПС-а и Социјалдемократа на локалним изборима у Шавнику 2022. године. На званичној листи коју је објавио ДПС налази се под бројем 10. То није доказ да Илија Срдановић припада ДПС-у, нити да је његов политички пројекат повезан са том странком. Али јесте чињеница која, у контексту свих других питања, заслужује одговор.

Јер Србија не бира љекара. Србија бира људе који би могли да управљају државом.

А онда се појавио Милан Кнежевић и изговорио оно што ће, свиђало се то некоме или не, морати да буде предмет озбиљне јавне расправе.

„Уколико ова екипа побиједи, то је реприза 5. октобра, сљедећа је Војводина. Како је Црна Гора постала независна...“, рекао је Кнежевић гостујући на ТВ Прва.

Кнежевић је затим био још директнији: „Уколико Илија Срдановић буде изабран, а вјерујем да неће, сљедећа је Војводина, онда долази Рашка област и иде се у озбиљну дезинтеграцију Србије, због њене независне и аутономне политике, на челу са Александром Вучићем.“

То је Кнежевићева политичка оцјена, а не чињеница која је доказана самим тим што је изговорена. Али питање које је поставио не може се тек тако одбацити. Ако неко тражи власт у Србији, грађани имају право да знају како та листа гледа на њен територијални интегритет и уставни поредак.

Кнежевић је отишао и корак даље, повезујући спор око спољне политике са питањем односа према актуелној власти у Београду.

„Александру Вучићу се не може опростити што није признао Косово, што није увео санкције Русији и што води једну избалансирану спољну политику која није послушничка, а од ове екипе се очекује да ће бити у стању све да издају и све да ураде што буду налози и инструкције“, рекао је Кнежевић.

Овдје се долази до суштине.

Да ли су студенти тражили промјену власти или су тражили промјену система? Да ли су блокаде биле борба за институције или су постале политички канал кроз који ће у институције ући људи чија политичка прошлост и односи са различитим центрима моћи тек треба да буду објашњени?

То су два потпуно различита питања.

И зато је можда највећа неправда према студентима управо то што им се сада може догодити да неко њихово име употреби као политички бренд, а да они сами остану без одговора на питање шта се заправо налази иза тог бренда.

Кнежевић је Срдановића назвао и човјеком „из епрувете“, тврдећи да у интервјуу није јасно износио ставове о Косову, Русији и спољној политици. Његов наступ описао је и ријечима да се Срдановић „представља као неко ко је изашао из епрувете, оперисан од дневне политике“.

То је груб политички језик. Али иза те грубости остаје једно врло озбиљно питање: може ли човјек који тражи мандат грађана Србије бити без јасног става о кључним државним питањима?

Студенти су својим протестима створили политички потрес. Али политички потрес није политички програм. Блокада није државна политика. Незадовољство није стратегија. И име студената није гаранција да ће они који се на њега позивају спроводити политику због које су студенти изашли на улице.

Управо ту Србија треба да се сјети Црне Горе.

Године 2020. Здравко Кривокапић био је политички анонимус. Био је професор Машинског факултета, човјек који се до избора није бавио политиком и који је, уз снажну подршку Митрополита Амфилохија, коме је циљано подметнут од стране одређених интересних група са шефовима на Западу, постао носилац листе „За будућност Црне Горе“.

Кривокапић је тада постао симбол наде огромног броја људи који су желели промјену послије тридесетогодишње власти ДПС-а. На изборе је изашао као лице промјене. Говорио је о слободи, цркви, борби против корупције и другачијој Црној Гори. Послије избора прогласио је: „Десила се слобода, почиње нови дан у слободној Црној Гори“.

Али политика није позоришна представа у којој се завјеса спусти оног тренутка када се сруши стара власт.

Тек тада почиње прави живот.

И управо зато поређење са Кривокапићем треба схватити као политичку лекцију, а не као тврдњу да су он и Срдановић исте личности или да иза њих стоји исти центар. Сличност је у моделу - човјек без класичне политичке прошлости постаје лице великог незадовољства, огромна енергија народа и младих људи усмјери се ка њему, његова лична политичка прошлост није довољно позната; а тек послије избора постаје јасно колико је тешко управљати државом и колико су сложени односи са домаћим и страним политичким актерима.

Зато би било трагично да Србија сада направи исту грешку.

Јер студенти нијесу изашли на улице да би неко други наплатио њихово незадовољство. Ако су се борили за институције, онда институције морају бити јаче. Ако су тражили одговорност, онда одговорност мора важити за све. Ако су тражили истину, онда истина мора важити и онда када није пријатна.

А ако су очекивали политичку промјену, онда имају право да знају ко ће ту промјену спроводити.

Нико нема право да студентима каже: „Вјерујте нам зато што смо ваша листа.“

Напротив. Управо зато што су студентско име и студентска борба толико велики политички капитал, сваки кандидат који се на њих позива мора бити под највећом могућом јавном контролом.

И ту долазимо до можда најважније ствари.

Србија ће 25. октобра изаћи на изборе. На листи ће бити и „Студентска листа – Студенти побјеђују“, а на њеном челу Илија Срдановић. Биће ту и листа „Александар Вучић – Уједињена Србија“, као и друге политичке опције. Грађани ће одлучивати.

Ако се данас погледа политички правац у којем се Србија налази и ако се има у виду све што је до сада виђено, очекујем да ће Александар Вучић и његова листа добити убједљиво највећу подршку и након избора задржати централну улогу у власти. То није позив да неко гласа за њих, већ моја процјена политичког исхода на основу досадашњег развоја догађаја.

Али чак и ако се такав исход догоди, једна ствар остаје важнија од самог изборног резултата.

Студентима не треба одузети њихову борбу. Не треба им одузети право на питања. Не треба их представљати као преварене људе зато што су тражили промјену. Треба само раздвојити студенте од политичке листе која је настала под њиховим именом и питати ко је ту листу довео до тога да буде оно што данас јесте.

Јер највећа подвала једном народу није када му неко понуди стару политику под старим именом.

Најопасније је када стару политичку матрицу обуче у ново одијело, стави испред ње младост, студенте, промјене и слободу и каже: „Ово сте ви.“

Србија сада мора да гледа дубље од имена.

Да ли је Илија Срдановић човјек који је случајно постао носилац студентске листе или је дио ширег политичког пројекта? Да ли су његови контакти са црногорским политичким круговима само професионална и породична околност или имају шири политички значај? Да ли постоји било какав страни утицај на студентску листу? Ко финансира њену инфраструктуру? Ко савјетује њене носиоце? Какву политику желе према Косову и Метохији, Русији, Западу, Републици Српској и Војводини?

То су питања на која Србија заслужује одговоре прије избора, а не послије њих.

И зато је порука студентима можда најједноставнија - ваша борба није исто што и листа која је добила ваше име.

Не дозволите да вам неко украде резултат ваше борбе.

А грађани Србије нека не гласају за слику.

Нека гласају тек након што погледају ко стоји иза ње.

Јер Србија није Црна Гора.

Али Србија мора добро да памти шта се Црној Гори догодило када је огромна народна енергија промјене добила лице човјека који је до јуче био изван политике.

Једном се то може назвати историјском грешком.

Други пут би већ било непотребно изненађење. Срдановић је, без икакве дилеме, велика подвала. И срећа је да је то разоткривено на вријеме, за разлику од преваре зване - Кривокапић, која се као таква манифеставала тек након што је народ захваљујући Цркви прије свега, срушио Ђукановићев осиони и бандитски режим.