Брутално ваксерско насиље над дјецом у Црној Гори
ПИШЕ: Јован Пламенац
У случају новог Закона о заштити становништва од заразних болести, којим је невакцинисаној дјеци запријечено похађање предшколских установа, црногорска власт је у својој сервилности отишла корак даље – увела је забрану дјеци коју ЕУ од ње није тражила, намећући се лијево-либералном Западу као „већи римокатолик да Папе“. А црногорски народ, анестезиран медијским и коруптивним средствима, иде на клање без отпора. Посљедице Закона о заштити становништва од заразних болести далеко су теже од отимања имовине Цркви коју је био прописао Закон о слободи вјероисповијести, који је црногорски народ дигао у чудесне литије.
Како се примицао 1. септембар, у Црној Гори је нагло растао број вакцинација дјеце. У самом финишу августа забиљежени су и рекордни дневни резултати, чак је организована и ванредна викенд вакцинација. До краја августа дато је више од 2.400 доза MMR вакцине, од чега је велика већина била прва доза, а истовремено су интензивно надокнађиване и друге вакцине из календара обавезне имунизације. До овог наглог раста вакцинације дошло је због приближавања почетка примјене правила да дјеца без уредног вакциналног статуса не могу боравити у вртићима.
Одлуци да невакцинисана дјеца не могу боравити у вртићима претходила је готово деценија јавних спорова, пада обухвата вакцинацијом и више покушаја да се то питање строже уреди законом. Још 2016. и 2017, приликом припреме новог Закона о заштити становништва од заразних болести, разматрано је да вакцинација буде услов за похађање вртића и школа. Том предлогу успротивили су се Омбудсман и дио родитељских организација и Закон усвојен 2018. није прописао вакцинацију као услов за боравак у вртићу. Обавезна имунизација остала је законска обавеза.
У међувремену је обухват вакцинацијом, нарочито MMR вакцином, опадао. Када су се морбили (мале богиње) 2024. поново појавили у Црној Гори, Институт за јавно здравље је препоручио да невакцинисана дјеца не бораве у колективима и затражио да се за то обезбиједи јаснији законски основ. То је поново покренуло јавну полемику, укључујући и протесте родитеља.
Међутим, новим Законом о заштити становништва од заразних болести, усвојеним крајем 2025, који је ступио на снагу у јануару 2026, изричито је прописано да је обавезна вакцинација услов за боравак дјетета у јавним и приватним предшколским установама, осим ако постоји трајна медицинска контраиндикација.
У међувремену, Министарство здравља донијело је Правилник о ближем садржају потврде о спроведеној обавезној вакцинацији. Објављен је 25. јуна, а ступио на снагу 3. јула. Тиме је створен и подзаконски механизам за практичну примјену новог услова. Ново правило почело је да се примјењује са почетком вртићке године, 1. септембра 2026.
Јавна расправа о Нацрту закона о заштити становништва од заразних болести трајала је од 21. новембра до 11. децембра 2025. Примједбе су доставили Агенција за љекове и медицинска средства, Унија послодаваца и један неименовани грађанин, али се ниједна није односила на одредбу којом је вакцинација предвиђена као услов за боравак дјеце у вртићима. Прихваћена је само терминолошка примједба Агенције да се израз „нуспојаве“ замијени појмом „нежељени догађај“. Иако је јавна расправа формално спроведена, једна од најосјетљивијих одредби закона тако је прошла без суштинске јавне дебате. Само шест дана по окончању расправе, предлог закона у Скупштину је поднијела група посланика, а закон је усвојен 31. децембра по хитном поступку. Извјештај о јавној расправи објављен је тек у фебруару 2026, када је закон већ био на снази.
Закон је усвојен по хитном поступку уз образложење да је његово доношење важно за испуњавање завршних мјерила за затварање преговарачког Поглавља 28 – Заштита потрошача и здравља у приступним преговорима са Европском унијом. Дакле, као формални разлог за хитност није наведена непосредна епидемиолошка опасност, већ потреба да Црна Гора у кратком року испуни обавезе из процеса европских интеграција.
Међутим, испоставило се да се европска обавеза Црне Горе односила на усклађивање система заштите од заразних болести и јавног здравља са правном регулативом ЕУ и да ЕУ није прописала Црној Гори да мора забранити невакцинисаној дјеци боравак у вртићу, односно да је повезивање вакцинације дјеце за боравак у вртићу избор црногорског законодавца. Црна Гора је, дакле, своје европске обавезе могла испунити и без условљавања боравка дјеце у вртићу вакцинацијом.
На овај начин, Држава је под новом влашћу урадила оно од чега је одустала девет година раније, док је била под влашћу која је поражена на изборима 2020. године, када је Нацрт закона о заштити становништва од заразних болести повукла због противљења Заштитника људских права и слобода и дијела грађана.
Тада, 28. децембра 2016. године, црногорски Заштитиник људских права Министарству здравља доставио је Мишљење на Нацрт закона у којем је рекао: „Сматрамо да се боравак дјеце у предшколским и школским установама – право на образовање и васпитање – не може условљавати претходном вакцинацијом“. При крају образложења овог става рекао је да „родитељи морају бити обавијештени о свим ефектима вакцинације и могућим ризицима по здравље, макар они били минимални, јер иако су озбиљне нежељене реакције веома ријетке, неке од њих могу оставити трајне посљедице по здравље и развој дјеце, па родитељи имају право да буду упознати и са тим податком“.
Омбудсман који је не тако давно сматрао да образовање не смије бити условљено вакцинацијом, данас каже да држава може увести такве мјере ако су оправдане заштитом јавног здравља, иако Фонд Уједињених нација за дјецу (УНИЦЕФ) не подржава нови закон који условљава приступ дјетета образовању вакцинацијом.
Закон о заштити становништва од заразних болести је нелогичан и противрјечан. Он невакцинисаној дјеци забрањује похађање предшколских установа да не би заразила вакцинисану дјецу. Па који је смисао вакцинисања дјеце ако и након што приме вакцине могу бити заражена? Он допушта и да, „у случајевима постојања трајне медицинске контраиндикације“, невакцинисана дјеца похађају вртиће. То значи да ова дјеца могу сасвим легално да заразе вакцинисану дјецу. Такође, вакцинисана дјеца могу да заразе другу вакцинисану дјецу. Дакле, и вакцинисаној дјеци треба забранити да похађају предшколске установем јер могу заразити другу вакцинисану дјецу којој такође треба забранити да похађају предшколске установе, из истог разлога. „Лудило мозга“...
Заиста, којом је то памећу донијет и усвојен овакав бесмисао! Човјек данас у Црној Гори има слободу да легално убије своје нерођено дијете, али не и, ако се роди, да га узгоји по својој љубави према њему. Није ли то увод у даљу рестрикцију родитељских права: да васпитавају своју дјецу, да их хране како су до сада...
Генерално, вакцинација под диригентском палицом Свјетске здравствене организације искомпромитована је, доживјела дебакл, у вријеме ковида-19. Након кратког времена, присила и репресије које су је пратиле показали су се као злочин. И поред свих забрана, опасности за каријеру, изопштења из грантова и другог, у свијету је велики број љекара који имају савјест, којима Хипократова заклетва није улазница у струку него етички темељ, којима жртва није на уснама него у дјелу, који се јавно противе присилним вакцинацијама. Најпознатији је, свакако, нобеловац Лик Монтање, професор емеритус, један од најугледнијих виролога свог времена. Он је открио HIV.
У Србији је значајан број таквих љекара. Најпознатија је проф. др Валентина Арсић Арсенијевић, специјалиста микробиологије и паразитологије, редовна професорка и продеканка за докторске академске студије и научноистраживачки рад Медицинског факултета Универзитета у Београду. Њихова аргументација углавном почива на тврдњама да се ризици вакцина потцјењују или недовољно истражују, да систем пријављивања нежељених догађаја не приказује стварни обим проблема, да би прије сваке вакцинације требало индивидуално процјењивати ризик и контраиндикације, те да колективни интерес не смије поништити право родитеља да одлучује о медицинској интервенцији над дјететом.
У Црној Гори има љекара који то говоре у неформалним разговорима, али се нешто не чују јавно. Али говоре људи других струка, првенствено се залажући за право на избор.
Родитељ нема право да од љекара захтијева гаранцију да вакцина неће изазвати никакву здравствену посљедицу. Има право да прије вакцинације буде обавијештен о познатим (што значи да могу постојати и непознати) ризицима и да љекар процијени постоје ли код дјетета контраиндикације. Они који пропагирају вакцинисање дјеце, посебно ММР вакцином, говоре о малом проценту њених штетних посљедица. На примјер, у званичном упутству за ММР вакцину M-M-RvaxPro, чију је набавку Монтефарм уговорио у децембру 2025. уговором који важи годину дана, температура од 38,5°C или више и црвенило, бол и оток на мјесту убода наведени су као веома чести нежељени ефекти. У истом упутству су, у категорији „Учесталост није позната“, између осталог, тешка алергијска реакција, конвулзије, обољења која укључују запаљење мозга и кичмене мождине, Guillain–Barré синдром (ријетко неуролошко обољење у којем имуни систем напада периферне живце) и Stevens–Johnson синдром (ријетка али веома озбиљна реакција коже и слузокоже)...
Отприлике, заврти дијете на рулету и надај се да нећеш бити „срећни добитник“.
У Црној Гори, као и другим недореченим државама, власт реагује, углавном, само на притиске оних од којих зависи. По правилу, она реагује на нетранспарентне притиске евроатлантске „међународне заједнице“ којој је сервилна. У случају новог Закона о заштити становништва од заразних болести, којим је невакцинисаној дјеци запријечено похађање предшколских установа, црногорска власт је у својој сервилности отишла корак даље – увела је забрану дјеци коју ЕУ од ње није тражила. Својом сервилношћу идеологији која обликује данашњу политику, науку и културу Запада, намеће се као „већи римокатолик да Папе“.
Али власт каква је ова данашња црногорска зна да реагује и на транспарентне притиске народа који гласа на изборима. Само, потребно је да тај притисак буде довољно јак, толико јак да се власт осјети реално угроженом.
Отпор црногорског народа властима на доношење овог тоталитарног закона збркане логике показао се преслабим и петиција којом се тражи укидање присилне вакцинације дјеце није ушла у скупштинску процедуру, иако је за само три дана испунила основни услов. Узрок томе може бити што ниједна снажна институција није стала уз њега, па ни Црква. Или то црногорски народ, анестезиран медијским и коруптивним средствима, као стадо које тјера чобанин уз помоћ дресираних паса иде на клање без отпора...
Питање присилног вакцинисања дјеце својом суштином превазилази све црногорске подјеле осим идеолошких. Превазилази подјеле по националности, припадности конфесијама, политичке, социјалне, навијачке... Али не превазилази подјелу по разуму – на оне који размишљају својом главом и оне које размишљају по протоколима, који су подобни, као раније комунистичкој сада лијеволибералној идеологији, врједносном систему у којем је недопустиво бити антиваксер, а у реду бити ваксер.
Црногорски народ је у децембру 2019. године изашао на улице зато што је Скупштина усвојила Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који је легализовао наношење штете Српској православној цркви у Црној Гори, отимање њене имовине од стране државе. Посљедице Закона о заштити становништва од заразних болести далеко су теже од отимања имовине Цркви...
