Иако су рушилачки србофобни немири започели посљедњег дана августа, 1. септембра 1902. године Загреб је постао поприште невиђене антисрпске хистерије и вандализма који су трајали пуна три дана.
Под закриљем аустроугарске круне и системски пажене идеологије Анте Старчевића, хрватски радикални екстремисти предвођени Јосипом Франком покренули су први масовни, организовани погром српског становништва у 20. вијеку.
Формални повод и суштина: Сјеме дехуманизације!
Као тобожњи повод за рушилачки бијес послужио је прештампани чланак Николе Стојановића „Срби и Хрвати“ (оригинално објављен под насловом „До истраге ваше или наше“) у загребачком листу Србобран. Међутим, провокативни политички текст био је само идеалан изговор. Суштина је била много дубља: припрема терена за потпуну дехуманизацију Срба у Аустроугарској Монархији.
Мржња коју је деценијама сијала франковачка хушкачка машинерија претворила се у дивљање побјесниле масе од преко 20 000 људи.
Јуриш на институције и породице: Руља је каменицама прво напала Српску банку у Загребу, затим Српску штампарију и уредништво листа Србобран (гдје је тада као коректор радила и Ангелина Трбојевић, рођена сестра Николе Тесле).
Пљачка, паљевина и терор: Зграда Србобрана и штампарија су демолиране и запаљене, а затим је маса кренула у системски поход на српску имовину широм града. Нападнуто је, опљачкано и уништено више од стотину српских занатских радњи, приватних станова, трговина и кућа. Срби су физички премлаћивани на улицама.
Аустроугарске власти су процијениле директну штету на 50 286 круна, што у данашњем новцу износи око милион евра.
Талас насиља ван Загреба!
Загреб није био усамљен примјер већ искра која је раширила ватру србомржње и у друге градове. Исти матрикс екстремизма показао се и у другим срединама - напада, рушења српских радњи, скрнављења цркава и гробаља било је и у Карловцу, Сиску, Госпићу, Ђакову, Петрињи, Славонском Броду, Осијеку, Винковцима, Огулину, Слуњу, Славонској Пожеги а мање инцидената чак и у Шибенику, Имотском и Дубровнику. За остала мјеста комисија није утврђивала штету.
Механизам је био идентичан: уништити српску економску моћ, застрашити народ и натјерати га на нестанак а од хрватског пучанства створити масу која ће се искористити за директно истребљење Срба у складу са аустроугарском политиком.
Овај рушилачки сценарио из 1902. године недвосмислено подсјећа на Мартовски погром над Србима на Косову и Метохији 2004. године:
Измишљени или преувеличани повод као савршена варница за масовну хистерију (1902. новински чланак; 2004. лаж о утапању албанских дјечака).
Беспомоћност или намјерно зажмуривање власти у првим сатима дивљања, када се руљи даје простор да заврши „прљави посао“.
Мета су економија, култура и идентитет - уништавају се банке, штампарије, удружења, светиње и продавнице како би се Србима онемогућио физички и економски опстанак.
Идеолошки темељ за геноцид у Првом и Другом свјетском рату!
Септембарски погром 1902. године није био никакав случајан или изолован инцидент. То је била генерална проба и идеолошка припрема за монструозне злочине који су услиједили.
Управо кроз овакве акције Срби су у Аустроугарској систематично дехуманизовани и дефинисани као „реметилачки фактор“ и „пасмина“ коју треба истријебити. Та матрица мржње директно је довела до:
Масовних вјешања, логора за српске цивиле (Јиндриховице, Добој, Арад) и покоља над српским народом широм Аустроугарске у Првом свјетском рату (преко пола милиона убијених Срба у Аустроугарској 1914-1918) као и за монструозне злочине над Србима у Мачви, Поцерини и Подрињу 1914. године.
НДХ и фабрика смрти попут Јасеновца и Јадовна 1941–1945. године, гдје су франковачки снови из 1902. претворени у најмонструознији геноцид.
Коначног етничког чишћења Срба из Крајине и данашње Хрватске 1990-их година.
Истина се не може спалити, нити се разбијеним стаклом може затријети памћење. Септембар 1902. године стоји као вјечна опомена српском народу шта се догађа када се зажмури пред првим знацима организоване мржње!
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И ДА СЕ НИКАДА НЕ ПОНОВИ!
Стојан Јанковић
Приредио за објаву: Игор Ремс
