ПИШЕ: Чедомир Антић
Савремена Црна Гора је необична земља. У Бриселу је због њеног безумног, идеолошког фанатизма, беспоговорно прихваћених лудорија воук културе и непримерене русофобије проглашавају „шампионом” некаквих европских интеграција. Ипак, то је држава која никада није донела антиауторитарне законе. Она се никад није суочила са својим фашистичким, стаљинистичким ни титоистичким наслеђем – а има их сва три. До 2020. њоме је владао један ауторитарни настављач ранијег комунистичког режима, што ју је чинило последњим острвом хладноратовског света – јединим преосталим после Револуције каранфила у Португалији и пада режима Марсела Каетана.
Црна Гора никада није званично отворила досијее политичких непријатеља из времена комунизма. Дубока држава, коју су за време Ђукановићевог режима преузели западњаци никада није дозволила суочавање са прошлошћу. Однос према некадашњој „заветној земљи” Русије (амбасадора Игњатјева) био је још перверзнији него према „демократизованој” Италији у којој су се Црвене бригаде појавиле, између осталог, и зато што је већина полицијских префекта шездесетих година на својим местима радила и у Мусолинијево време. Наведите, молим вас, када је последњи пут диктатору заслужном за стрељање десетина хиљада суграђана негде у Европи подигнут споменик. У Подгорици је пре пар година из опскурности извађена копија једне Брозове статуе и подигнута пред групицом фанатика, црногорских шовиниста и неокомуниста, уз одобравање већине државне елите. Црна Гора је свакако једина држава чији се председник извинио због тога што је њена скупштина донела резолуцију о осуди злочина у два концентрациона логора током Другог светског рата! Црна Гора је једина држава која је „признала” да је на својој територији током деведесетих година имала „логор” у коме истина нити један хрватски ратни заробљеник није погинуо нити умро.
У Албанцима и муслиманима насељеним крајевима државе одавно су подигнуте многобројне спомен-плоче и друга обележја сарадницима фашиста и разним историјским личностима које су се истакле пред вечношћу робећи и угњетавајући српски народ. Још од Ђукановићевог времена проблем је само Споменик Павлу Ђуришићу, мајору и команданту ЈВуО на простору Црне Горе.
Овом приликом нећу улазити у безводне расправе о томе да ли је командант ког 1943. привремено заробљавају Немци био сарадник окупатора. Необично је да један колаборациониста од Вермахта отима села и градове. Не бих расправљао ни о злочинима његових трупа над муслиманима – Драгољуб Михаиловић није извршио нити наредио убиство нити једног Хрвата или муслимана, па је опет Баба Рога за просечно дете националне већине у Загребу или Сарајеву. Довољно је да кажем да је сразмера убијених цивила између четника и усташа, односно муслиманских милиција, у Другом светском рату далеко неповољнија по Србе него што је рат из деведесетих био штетан по муслимане. Но, следећи аналогију, замислите да је уместо Насера Орића – који је из Сребренице побегао и оставио своје сународнике гневу непријатељске освете и савезничке некрополитике – био, рецимо, командант Армије РБиХ, а са њиме и реис.
Па да су уместо двадесет километара кроз српске положаје ишли 400 километара све заједно са женама, децом и старцима. Па да су их после тог страшног пута сачекали не само Војска Републике Српске него и ТО Републике Западне Босне Фикрета Абдића, па да су команданта Халиловића – не зна се још да ли искасапили или спалили у логору у којем је убијено бар стотину хиљада муслимана, а да су остатак поубијали припадници треће војске, која је преузела реиса Церића, мрцварила га на путу назад, па му се данас не зна ни гроб...
Замислите такав развој. Није много тешко, историја је крвава, брутална и неправедна. Мало је теже замислити да тих осам хиљада мученика, против којих су ратовали нацисти, усташе и комунисти, данас не могу да добију свој споменик. Када говоримо о ненормалном понашању политичке већине на Цетињу – граду двојице недавних масовних убица – заборављамо масовно стрељање виђенијих људи овог града на крају Другог светског рата. Уместо да се суоче, већински медији у Подгорици, уз подсмех примете како су их стрељали заробљени, па присилно у партизане мобилисани, бивши четници.
Међу Србима у Црној Гори нема аутошовиниста. Сви они су на путу самомржње постали национални Црногорци. Свакога његове ране највише боле и треба дозволити споменике чак и непријатељима. Пропутујте мало аустријским градићима, па ћете видети како је у већини на централном тргу витез са шлемом Вермахта. Ја желим да верујем да је то туга за погинулим очевима, а не радост због 40.000 масакрираних Козарчана или 7.000 Крагујевчана.
У години у којој у Хрватској 13% становништва пева „градишким месарима”, када руше ћириличне и споменике ратним жртвама са српских гробаља широм Хрватске. Две године након што је француски амбасадор у Приштини наложио уклањање оригиналне спомен-плоче са српског војничког гробља које је посетио (!)... У Црној Гори, земљи у којој су јаме са жртвама комуниста и даље необележене, а нешто не могу да пронађу стратишта на којима су црногорске комунисте убијали четници, на власти је и даље група опортуниста који су попут Мила Ђукановића увек знали када да клекну и када да – свакоме ко би им могао користити – понуде најмилији део свог тела. На српски народ они и даље гледају као на идеалну жртву или, у бољем случају, као на користан кусур.
Поучите се национални Црногорци од Срба и Србије. Дозволили смо спомен-обележје Јаношу Дамјанићу, ренегату који је скривио смрт хиљада Срба па чак тврдио да би се убио ако би то значило да ће са овог света нестати и последњи Србин. Учинили смо то да би и ми имали исто право – да чувамо спомен на своје жртве тамо где и саме и увек нису само и искључиво страдалне. Узалуд рушите споменике српским командантима. Докле год се тако будете држали, споменик мајору Ђуришићу биће несрушив.
Слободан Јовановић је о генералу Михаиловићу написао следеће рећи које важе и у овом случају: „За живота он је био гоњен, клеветан, мучен и, најзад, уморен. Његово тело је разнето на комаде и он нема гроба, али он и даље живи у души српског народа и ту ће живети увек док српско име буде трајало.”
(Политика)
