Кад ДПС на гробљу барске привреде проповиједа препород: Живковићев "План за све" на мјесту економског злочина
ПИШЕ: Миленко Јовановић
Постоји нешто готово надреално у призору када представници Демократске партије социјалиста у Бару говоре о економском препороду, заштити радних мјеста и подстицању инвестиција. Управо у граду чија је некада снажна привреда доживјела слом током деценија њихове власти, ДПС данас наступа као да је тек стигао на политичку сцену, без прошлости, одговорности и било какве везе са судбином хиљада радника. Политички је то, несумњиво, легитимно. Али је истовремено и толико иронично да би могло бити духовито када посљедице не би биле тако трагичне.
Прије неколико дана, предсједник Демократске партије социјалиста Данијел Живковић боравио је у Бару, гдје је на састанку Општинског одбора представио економски програм своје странке, помпезно назван „План за све“.
И све би то било уобичајено политичко представљање економских мјера да није једне незгодне околности: о спасавању привреде говоре политички насљедници система под чијом су влашћу нестали бројни барски привредни гиганти.
Да иронија буде потпуна, Живковић је поручио да привреду не смијемо оставити саму, без ослонца.
Можда би управо ту реченицу требало исписати на неком од зидова напуштених фабричких комплекса у Бару. Као својеврсни споменик политичком забораву.
Јер ако је неко деценијама гледао како привреда остаје без ослонца, како се фабрике гасе, радници завршавају на бироу рада, а имовина некадашњих предузећа мијења власнике, онда је то управо генерација политичара и функционера ДПС-а која је управљала Црном Гором.
И сада би, изгледа, требало да повјерујемо да је проблем био само у томе што нијесу имали довољно добар план.
А имали су готово три деценије апсолутне политичке моћи да га направе и спроведу.
„Приморка“, „Бар биље“, „Румијатранс“... Девет хиљада разлога за памћење
Није Бар град без привредне прошлости. Напротив, некада је био један од најзначајнијих индустријских, саобраћајних и трговинских центара Црне Горе.
Зато је данас довољно набројати неколико имена да би се разумјело колико је Живковићев наступ на овом мјесту политички неукусан.
„Приморка“. „Бар биље“. „Румијатранс“. „Бар транзит“. „Избор“. „Агроекспорт“. „Центројадран“. „ЗИБ“. „Пут“. Погон „Кошуте“. „Прекоокеанска пловидба“.
Некада су то била имена која су значила производњу, плату, сигурност и егзистенцију читавих породица. Данас су многа од њих синоними за пропале приватизације, изгубљена радна мјеста и економско посрнуће града.
Према подацима који су јавно доступни, током процеса трансформације и приватизације у Бару је без посла остало око 9.000 радника. И словима - девет хиљада!
Свакако да то није број који се може сакрити иза партијског слогана, новог плаката или неколико обећаних пореских олакшица.
То је девет хиљада изгубљених радних мјеста. Девет хиљада судбина, иза којих су стајале породице, дјеца, кредити, неисплаћене зараде и године неизвјесности.
А све се то дешавало у времену када је ДПС држао полуге државне власти и имао пресудан утицај на економску политику Црне Горе.
Посебно је упечатљив случај „Приморке“, некадашњег симбола барске прехрамбене индустрије.
Фабрика која је производила уље, сокове, сирупе, хљеб и друге производе, која је запошљавала стотине, а у једном периоду и више од хиљаду радника, постала је један од најпознатијих примјера неуспјеле приватизације.
У септембру ове године чак је и Јавни сервис Црне Горе подсјетио да је приватизација „Приморке“ завршила гашењем производње и судским поступцима, те да се у једном од предмета помиње штета по буџет већа од 6,5 милиона евра.
А „Бар биље“?
Предузеће је приватизовано 1997. године, а након дугогодишњег стечаја 118 радника завршило је на бироу рада. Имовина је распродата, а некадашња дјелатност угашена.
Тако изгледа економска историја на коју би ваљало подсјетити сваког политичара ДПС-а прије него што у Бару почне да држи предавања о очувању радних мјеста.
Наравно, нијесу сви пословни сломови имали исте узроке, нити се сваки стечај може прогласити кривичним дјелом. Али политичка одговорност за модел приватизације и његове катастрофалне посљедице не може нестати само зато што је странка промијенила предсједника.
Живковићев економски рецепт: Девет одсто пореза и нула одсто сјећања
Шта је, дакле, предсједник ДПС-а понудио Баранима?
Према саопштењу његове странке издатим након последње сједнице ОО ДПС-а у Бару, Живковић је најавио да ће ДПС иницирати законске измјене којима би порез на добит био смањен са 15 на девет одсто, док би порез на додату вриједност у угоститељству и туризму, такође, био смањен са 15 на девет одсто.
Предложио је и да држава током 2027. године субвенционише 30 одсто зарада радника који су били на минималној плати у микро, малим и средњим предузећима.
Објаснио је да би порез на добит имао јединствену стопу од девет одсто, а да би, у случају реинвестирања добити, био сведен на нулу.
Најавио је и листу подршке и подстицаја домаћим и страним инвеститорима.
Критиковао је Владу Милојка Спајића због повећања ПДВ-а у туризму и угоститељству, тврдећи да је тиме угрожена конкурентност привреде, а предложено смањење пореза представио као мјеру очувања радних мјеста у туризму.
„Подржавамо повећање зарада. Али, да би плате расле, неко мора да их исплати“, поручио је Живковић.
Тешко је оспорити ову економску мудрост. Заиста, да би неко примио плату, неко мора да је исплати.
Само што би Барани могли да поставе једно нешто конкретније питање - ко ће исплатити плату раднику чије је предузеће нестало у приватизацији спроведеној за вријеме власти ДПС-а?
Ко ће вратити производњу у некадашње фабрике? Ко ће надокнадити изгубљене године радницима који су живот провели тражећи своја права? Ко ће одговарати за распродату имовину, промашене инвестиције и уништени производни потенцијал?
Или је довољно обећати девет одсто пореза па да се заборави девет хиљада радника?
Живковић је, такође, поручио:
„Зато прво морамо да обезбиједимо мјере које ће сачувати привредну активност и радна мјеста, али и подстаћи даље инвестиције.“
И ту долазимо до суштине апсурда. ДПС данас, наиме, објашњава како треба сачувати радна мјеста, а никако да објасни зашто их толико није сачувано док је та партија управљала државом.
Предсједник ДПС-а нагласио је и да „не смијемо оставити привреду саму без ослонца“. Заиста дирљиво. Посебно за бивше раднике „Приморке“, „Бар биља“ и осталих предузећа која су у времену транзиције остала без производње, а њихови радници без егзистенције.
Живковић је, да подсјетимо, додао:
„Не тражимо да плате не расту. Тражимо да они који их исплаћују издрже, да нико не добије отказ зато што му је плата порасла и да Црна Гора буде мјесто у које се исплати улагати.“
Сасвим легитиман економски циљ.
Али зар није помало дегутантно да о опасности од отказа говори предсједник странке чија је епоха власти у Бару обиљежена масовним губитком радних мјеста?
Уосталом, Живковић је признао и једну грешку своје партије. Рекао је да ДПС, док је био на власти, није водио довољно снажну политику раста зарада и да ту грешку неће поновити.
Само ту? Недовољан раст плата?
А шта је са фабрикама? Приватизацијама? Стечајевима? Радницима који су остали без посла? Са привредним системом који је у великој мјери замијењен трговином, некретнинама и сезонским услугама?
Ако је највећа грешка коју је ДПС спреман да призна недовољно снажна политика раста зарада, онда очигледно још није спреман да се озбиљно суочи са сопственом прошлошћу.
Промијењена лица, непромијењено политичко насљеђе
Данијел Живковић није Мило Ђукановић. То је неспорно.
Али ДПС Данијела Живковића није настао јуче.
То је иста политичка организација која је деценијама управљала Црном Гором, постављала кадрове, одлучивала о економској политици, контролисала институционалне механизме и имала пресудан утицај на приватизационе процесе.
Мило Ђукановић више није формални предсједник те партије. Али његово политичко насљеђе није нестало са промјеном имена на вратима предсједничке канцеларије.
Колико је његов неформални утицај данас присутан у ДПС-у, питање је за саме функционере те странке.
Оно што се, међутим, не може избрисати јесте чињеница да је у вријеме дугогодишње власти ДПС-а створен систем у којем су се партијска моћ, државни ресурси и кадровска политика често преплитали на начин који је озбиљно нарушавао повјерење у институције.
Није ријеч само о привреди.
Питања политичког утицаја на судство, тужилаштво, полицију, просвјету и јавну управу годинама су оптерећивала црногорско друштво.
Кривични поступци и истраге против појединих некадашњих високих функционера правосуђа и безбједносног сектора додатно су показали колико су биле оправдане сумње у функционисање институција. Наравно, свачија појединачна кривица мора бити доказана пред судом, али политичка одговорност за систем у којем су такве афере биле могуће остаје питање на које ДПС дугује одговор.
Умјесто тог одговора, јавности се нуде нова лица, нове пароле и нови планови.
Као да је довољно промијенити руководство, освјежити страначку фотографију и увести модернији политички рјечник па да се заборави све оно што се дешавало током три деценије власти.
Ни на државном ни на локалном нивоу козметичке промјене не могу саме по себи представљати доказ суштинског политичког преображаја.
Поготово у Бару, гдје ДПС и даље има кључну улогу у локалној власти.
Зато ова партија у граду под Румијом не може наступати искључиво као критичар туђих економских промашаја, а да истовремено избјегава разговор о сопственим резултатима.
Барани имају слоновско памћење, а избори су све ближе
Посебну политичку тежину Живковићевом наступу даје чињеница да Црну Гору наредне године очекују избори.
Према усвојеним законским измјенама, општи локални избори, укључујући и изборе у Бару, заказани су за 13. јун 2027. године. Парламентарни избори такође треба да буду одржани 2027. године, а њихов датум утврђује предсједник државе у законском року.
Дакле, политичка кампања већ се назире.
И нема ничег спорног у томе што ДПС покушава да поврати повјерење бирача економским обећањима. Спорно је што се, судећи према порукама из Бара, од грађана очекује да будућност посматрају потпуно одвојено од прошлости.
А Барани имају слоновско памћење.
Можда су се промијениле генерације политичара, можда су неки некадашњи функционери отишли у политичку пензију, а други завршили пред истражним органима и судовима, али сјећања на пропаст барске привреде нијесу нестала.
Још живе људи који су радили у „Приморки“. Живе породице радника „Бар биља“. Живе они који памте „Румијатранс“, „Избор“, „Агроекспорт“ и остала предузећа.
И они добро знају ко је у вријеме њиховог пропадања управљао државом.
Могуће је да ће неки од њих поново гласати за ДПС. То је њихово демократско право.
Али тешко је очекивати да ће нови предсједник, нови локални функционери и неколико економских парола сами по себи бити довољни да се избрише политичка одговорност за једно вријеме.
Поготово што ДПС у Бару не наступа као политичка организација која никада није имала прилику да покаже шта зна.
Напротив, прилика је било напретек. И година, и мандата, и кадрова, и обећања.
„Они имају плакат, ми имамо план“ – а гдје је нестала привреда?
На крају свог обраћања у Бару Живковић је изговорио реченицу која је, очигледно, замишљена као ефектна политичка порука:
„Они имају плакат. Ми имамо план, за оне који раде, за оне који су радили и за оне који расту.“
Звучи пригодно за предизборни билборд.
Али баш у Бару та порука отвара далеко озбиљнија питања него што је њен аутор вјероватно желио.
Јер они који су радили у некадашњим барским фабрикама добро памте планове из времена ДПС-а.
Планове приватизације. Планове реструктурирања. Планове нових инвестиција. Планове стратешких партнера. Планове економског препорода.
Многи од тих планова завршили су стечајевима, распродајом имовине и отпуштањима.
Зато би можда најпоштеније било да ДПС, прије представљања „Плана за све“, Баранима представи један други документ.
План полагања рачуна за све.
За сваку пропалу фабрику. За сваку спорну приватизацију. За свако изгубљено радно мјесто. За сваку државну гаранцију која је на крају плаћена новцем грађана. За сваку прилику да се сачува производња која је неповратно пропуштена.
То би већ био озбиљан политички искорак.
Јер није проблем што ДПС данас говори о развоју привреде. Проблем је што о томе говори као да са њеним урушавањем нема никакве везе.
Није проблем ни што Живковић предлаже ниже порезе и подстицаје. Неке од тих мјера заслужују озбиљну економску расправу, без обзира на то ко их предлаже.
Проблем је што иза обећања о будућности изостаје увјерљиво суочавање са прошлошћу.
И зато, када предсједник ДПС-а у Бару каже да његова странка има план, сасвим је разумљиво да се неко од бивших радника „Приморке“ или „Бар биља“ горко насмије.
Јер је већ имао прилику да види како изгледају планови те политичке организације када добије прилику да их спроводи.
Бар није град без памћења. Његова уништена предузећа нијесу нестала из колективног сјећања само зато што су нестала из привредног регистра.
И зато је, у најмању руку, политички дегутантно да се странка која је деценијама носила највећу одговорност за економску политику Црне Горе данас у Бару представља готово као спасилац привреде.
ДПС, наравно, има право на нови програм, нове људе и нову политичку шансу.
Али нема право да очекује да грађани забораве старе резултате.
Јер Живковић може имати „План за све“, али Барани имају нешто што ниједан предизборни плакат не може да избрише – памћење о свему што је некада било њихово, а што су изгубили у времену власти његове партије.
