ПИШЕ: Миленко Мишко Јовановић
Смрт генерала Ратка Младића у Хагу није само вијест о одласку једног војника. За велики број Срба она је тренутак у којем се поново отварају ране једног времена, али и питање које већ деценијама дијели јавност – ко је био Ратко Младић и како ће га историја једнога дана памтити.
За његове бројне поштоваоце и оне који знају пуну истину одговор је јасан - био је српски генерал, човјек који је стао испред свог народа онда када је било најтеже и симбол борбе за Републику Српску.
Управо зато је одјекнула порука Милана Кнежевића, лидера ДНП-а након јучерашње вијести о Младићевој смрти:
„Слава је вјечна, а патња је кратка, свака српска кућа има једног Ратка.“
То није била само политичка порука. За многе Србе она је представљала израз односа према генералу који је, у њиховом доживљају, постао симбол једне генерације која је бранила своје куће, породице и народ.
Андрија Мандић је упутио саучешће Младићевом сину Дарку, у своје име и у име Нове српске демократије.
„Управо сам Дарку Младићу, у своје и у име Нове српске демократије, упутио саучешће поводом смрти његовог оца, генерала Ратка Младића“ - објавио је предсједник Скупштине Црне Горе непосредно након вијесто о смрти још једног знаменитог Србина у хашком казамату.
У времену када се у дијелу јавности готово сваки позитиван помен Младићевог имена дочекује осудама, овакве поруке имају посебну тежину.
Генерал који је за Србе остао симбол човјечности
Ратко Младић није био политичар. Био је војник.
Његово име везано је за најтежи период у новијој историји српског народа западно од Дрине – године рата, страдања, избјеглиштва и борбе за територије на којима су Срби живјели одувијек.
За његове поштоваоце и његов народ, Младић није био човјек који је тражио рат, већ војник који је у рату који је већ почео добио задатак да командује војском и штити српско становништво.
Зато га огромна већина Срба и данас доживљава као браниоца, као генерала који је стајао испред свог народа, а не иза њега.
Та слика није могла бити избрисана ни годинама проведеним у Хагу.
„Не бојте се ништа“
Један од снимака који поново кружи друштвеним мрежама након вијести о његовој смрти приказује Младића у контакту са муслиманским цивилима током евакуације из Жепе.
На снимку им се обраћа ријечима:
„Добар дан, ја сам генерал Младић. Не бојте се ништа, желим вам срећан пут. Довиђења.“
За оне који у Младићу виде хероја, а којих је огроман број, овај снимак представља важан дио слике о генералу која, циљано, никада није добила довољно простора у западним и дијелу регионалних медија.
Посебно се издваја његова реченица:
„Ја вашу дјецу и вас спашавам, а наша дјеца су побијена 1992. године у кањону Жепе. Немојте више да окрећете оружје на нас.“
Те ријечи треба посматрати у контексту рата у којем су страдали и Срби, Бошњаци и Хрвати, а свака страна има сопствено сјећање на страхоте које је преживјела.
Сребреница – мјесто око којег и данас трају жестоки спорови
Младићево име не може се одвојити од Сребренице и, најблаже речено, тенденциозне и пристране пресуде Хашког трибунала. Међутим, исто тако не може се занемарити чињеница да постоји изузетно велики број веома респектабилних људи, међу којима су и највиши функционери полиције у Сребреници (Муслимани) који оспоравају кључне интерпретације догађаја из 1995. године, бројеве жртава, квалификације и начин на који је Сребреница представљана у политичком и медијском простору.
У укуоној јавности годинама постоји став да су поједини бројеви и наративи о Сребреници били политички инструментализовани, као и да је страдање Срба у околини Сребренице једва и представљено.
То не значи да се могу игнорисати утврђене чињенице о злочинима над бошњачким заробљеницима и цивилима, али значи да питање начина на који ће историја вредновати цјелокупни рат у Босни и Херцеговини није и не може бити затворено једним политичким наративом.
И управо ту лежи један од разлога због којих ће Младић и послије смрти остати предмет огромних спорова, а за свој народ неспорни херој.
Његова последња жеља – поред Ане
А иза генерала, ратова, судница и историје остао је човјек и његова породица.
Младић је, према наводима његовог адвоката, желио да буде сахрањен у Београду, поред своје кћерке Ане.
То је можда и најличнији симбол његовог одласка – послије свих генерација које су га гледале као војника и симбол, он ће се вратити у Србију као отац који жели да почива поред свог дјетета.
И зато ће његова сахрана за многе Србе бити више од испраћаја једног генерала.
Биће то испраћај човјека који је, свидјело се то некоме или не, постао дио српског историјског памћења, војничке и људске части.
Генерал којег његов народ није заборавио
Ратко Младић је умро далеко од Србије, у Хагу, након година живота у затвору.
Његово име и дјело - настављају да живе!
За једне остаје осуђени ратни командант. За друге – генерал, јунак, херој, војник и симбол отпора и одбране српског народа.
И док ће се о његовој улози у ратовима деведесетих још дуго водити расправе, једна ствар је неспорна - Ратко Младић је за огроман број Срба постао и остаје симбол једног времена у којем су вјеровали да се боре за голи опстанак.
Зато су ријечи Милана Кнежевића о томе да „свака српска кућа има једног Ратка“ за многе много више од политичке поруке, и представљају израз једног дубоко укоријењеног осјећаја.
Осјећаја да су, без обзира на пресуде и политичке интерпретације, својим генералима дужни да суде и по свом сјећању, а не само по туђим пресудама, из акојих најчешће стоје стварни злочинци и џелати.
А Срби су генерала Ратка Младића, без обзира на све подјеле, запамтили.
И нису га заборавили. Нити ће! Српски генерал је пред вјечношћу!!!
