Снага Русије руши туђе илузије: Запад је заборавио кога изазива

ПИШЕ: Мићо Лутовац

Ето нам Европе какву су нам годинама објашњавали. Богата, уређена, енергетски сигурна, независна, демократска и, ваљда, довољно моћна да одлучује о свему. А онда дође рат, дођу санкције, затворе се једна врата према руском енергенту, отворе друга према америчком и свјетском тржишту – и стигне рачун.

И није мали.

Евростат је јуче објавио да су у јулу цијене горива и мазива за лични превоз у Европској унији биле 16,9 одсто више него у јулу прошле године. У 25 од 27 држава чланица гориво је поскупјело на годишњем нивоу. У Румунији 24,2 одсто, у Њемачкој и Литванији по 22,9, у Бугарској 22,2 одсто. Дизел је само у јулу поскупио 4,3 одсто, а бензин 4,7 одсто.

И онда се човјек пита - ко ће ово све да плати?

Платиће грађанин. Као и увијек.

Платиће кроз гориво, храну, превоз, производњу, рачуне и све што се сипа у резервоар или превози камионом.

А рат траје.

И ту више није потребна ни велика политика ни диплома из геополитике да би се схватило оно што је одавно очигледно: овај рат нема војно рјешење које ће Европи донијети мир, а Украјини вратити године које су јој појели ровови.

Што прије (Володимир) Зеленски, његови западни покровитељи и сви они који су годинама охрабривали Кијев да настави борбу схвате да је вријеме за озбиљан компромис, то ће мање људи изгинути.

Јер рат се не добија телевизијским саопштењима.

Не добија се ни новцем из Вашингтона и Брисела.

А најмање се добија тако што ће Украјина до посљедњег човјека доказивати Западу да је спремна да се бори.

Нико нормалан не треба да жели украјинску капитулацију као понижење украјинског народа. Али мора се поставити питање колико још људи треба да погине да би политичари коначно схватили да је мир бољи од још једне офанзиве, још једног пакета оружја и још једне мобилизације.

Русија је далеко већа војна сила од Украјине. То је чињеница коју не мијења количина западног оружја. Москва контролише значајан дио украјинске територије, а руско руководство и даље инсистира да се рјешење мора заснивати на „реалностима на терену“. Управо је то јуче поново потврдио руски замјеник министра спољних послова Сергеј Рјабков, уз поруку да је Москва спремна да разматра нове предлоге ако одражавају те реалности.

Па добро, људи, ако већ постоји простор за разговор – разговарајте!

Шта је спорно у томе?

Да ли ће нечија част бити мања ако се спаси сто хиљада живота?

Хоће ли Украјина бити мање Украјина ако њени људи престану да гину?

Хоће ли Европа бити мање Европа ако престане да шаље оружје и почне да шаље дипломате?

Трамп је схватио оно што Европа још неће
Можемо волети или не вољети Доналда Трампа, али једну ствар му нико не може одузети - разумије да се велике силе не могу игнорисати.

Трамп је покушавао да отвори директан канал са  Владимиром Путином и да рат врати за преговарачки сто. Њихови разговори нијесу довели до коначног споразума, а дипломатски процес је током 2026. поново запао у застој. Ипак, чињеница да Вашингтон и Москва и даље траже начин да разговарају много је разумнија од политике у којој се Русија покушава поразити без јасног одговора шта послије тог „пораза“.

Јер шта ако се та политика настави?

Шта ако Русија, умјесто да буде ослабљена, постане још јача?

Шта ако се границе руског утицаја знатно прошире, што је верома реално?

Шта ако се земље које су данас између Москве и Запада трајно окрену Русији?

То није теорија за кафанским столом. То је озбиљан геополитички ризик.

Кад једну велику силу годинама притискате, окружујете, санкционишете и војно помажете њеном противнику, не можете се изненадити ако она почне да размишља како да своју безбједносну зону помјери што даље од својих граница.

Европа је уморна, али још нема храбрости да то каже
Погледајте само цијене.

Јулска статистика Евростата није руска пропаганда. Није је објавио Кремљ. Објавио ју је Евростат.

Гориво је скупље.

Енергија је скупља.

Европска инфлација је у јулу порасла на 2,9 одсто, док је инфлација у цијелој ЕУ достигла 3,0 одсто. Енергија је била један од позитивних доприноса расту цијена.

А Европа и даље тражи начин да истовремено финансира Украјину, наоружава је, одржава сопствену економију и замјењује руске енергенте.

Колико то може трајати?

И још важније – колико то кошта европског радника?

Украјина има право да брани своју земљу. Русија је започела инвазију и то је чињеница. Али из чињенице да Украјина има право на одбрану не произлази да Запад има обавезу да рат финансира без краја.

У неком тренутку мора се рећи - Доста. Сједите за сто.

Велика побједа би била да више нико не гине
Москва из овог рата изаћи са, извјесно већом територијом.

Свакако ће Украјина морати да прихвати болне територијалне уступке.

Извјесно ће се мапа региона промијенити.

Можда ће Запад морати да призна да његова стратегија није произвела резултат који је очекивао.

Али највећа побједа била би нешто много једноставније - да престану да гину Украјинци и Руси.

Да се дјеца врате у школе.

Да се породице врате својим кућама.

Да се обнове градови.

Да се новац умјесто за ракете троши на болнице, путеве и фабрике.

Да Европа поново може нормално да купује енергенте и тргује.

Да Русија и Украјина једног дана поново разговарају као сусједи.

И да они који су овај рат претворили у геополитички шаховски меч коначно схвате да фигуре на табли нијесу фигуре.

То су људи.

Зато би било добро да сви они који данас одлучују о судбини Украјине, од Кијева до Вашингтона и Брисела, покажу мало више храбрости за мир него што су показивали за рат.

Јер ако се настави истим путем, Европа ће и даље плаћати.

Украјина ће и даље гинути.

Русија ће и даље ударати.

А политичари ће и даље давати саопштења.

И можда ће једнога дана неко схватити да је највећа побједа Москве, Кијева, Европе и цијелог човјечанства управо она у којој нема побијеђених мајки, нема сирочади и нема нових гробаља.

То је мир који још није изгубљен.

Али прозор за њега, очигледно, није бесконачан.

Узгред, на Балкану ништа није завршено....