Када је Београд постао европски град: Велика прича о 1717. години

Након сламања Турака код Петроварадина, принц Еуген Савојски наставио је свој победнички низ ослобођењем Београда од Турака 17. августа 1717. године. У опсади која је трајала око месец дана, преломни моменат догодио се дан раније, када су Еугенове трупе, негде у околини данашње Вишњичке бање, искористиле јутарњу маглу да изненаде и разбију појачања великог везира Хаџи-Халил паше, упућена да спасу београдски гарнизон.

Бројке ове битке заиста су импозантне: око 70.000 Еугенових војника потукло је 210.000 Турака, кримских Татара и Шиптара. Аустријску војску су, поред Аустријанаца, чинили Немци из Франконије, Баварске и Швабије, Мађари (пре свега њихови хусари), Срби (који су имали кључну улогу у сламању везирових појачања), Хрвати, Италијани, Чеси и Швајцарци.

Након победе ове паневропске војске, 1718. закључен је мировни споразум у Пожаревцу (нем. Friede von Passarowitz), којим су Београд и централна Србија постали део Хабзбуршке царевине. Уследило је 20 срећних година модернизације и европеизације Београда, упропашћеног вековима бруталне турске окупације.

Београд тада постаје огромно градилиште, у чему је главну улогу имао швајцарски генерал и архитекта Никола Доксат де Морез, под чијим надзором стара калемегданска тврђава углавном нестаје, а на њено место долазе велики бастиони, бастионске трасе, равелине, редути, куврфаси*и тенаљи* од цигала печених на обалама Саве. Де Морез тако Београђанима оставља нову, барокну калемегданскутврђаву у наслеђе, а његово посебно импознатно дело је чувени Римски бунар (који би прикладније било звати Де Морезовим бунаром или можда чак Швајцарским бунаром).

Све архитектонске иновације нису биле војног карактера, напротив. Де Морез је поделио Београд у четири зоне, са геометријски правилним урбанистичким простирањем улица, што до данас краси нпр. Горњи Дорћол. Оријентална варош, са својим кривим прљавим уличицама и ружњикавим турским кућама уступила је место новим равним улицама, великим трговима, те касарнама и палатама барокног стила. Многобројне џамије које је турски окупатор наметнуо Београду замењене су фрањевачким, капуцинским и језуитским црквама и болницама (у оно време, Београд је имао доста више католика него данас, иако је још и тада православље била већинска вероисповест Београђана).

Отворивши своје ново лице ка остатку Европе преко Дунава, тадашњи Београд по први пут постаје и град доброг провода. У кафанама "Код црвеног вола", "Код пет шева", "Код три зеца", "Код дивљег човека" и нешто отменијем "Црном орлу", трошили су се акови и акови вина, пива и ракије, а доста се и коцкало. Највише се играо "фаро" или "фараон", стара игра картама која ће стотинак година касније постати популарна и на Дивљем Западу.

Све ово, заједно са перспективама лаке зараде на бројним градилиштима Београда, привлачило је људе из целе Европе у нашу престоницу (забележено је да је у Београду тада било чак и Енглеза, поред традиционално присутних Немаца, Мађара и Срба). Треба додуше поменути и да је, за разлику од ове ведре слике на ушћу Саве у Дунав, ситуација у унутрашњости ослобођене Србије била доста тежа, услед ефикаснијег пореског система хабзбуршких власти, на шта локално сељаштво није навикло, па су чак забележени и случајеви бежања на турску територију како би се плаћање намета избегло.

Било како било, осим европских имиграната, Београд тада добија и бројне барокне вртове и фонтане, а сујеверје сељана у унутрашњости хабзбуршке Србије заинтригирало је научнике и пустолове читаве Европе када је аустријска војно-медицинска комисија известила о "вампирима" у селима око Београда, омогућивши тако да реч "вампир" постане једина универзална српска реч. 

Али овај динамични барокни Београд неће дуго потрајати. Аустријанци губе следећи рат против Турака и Београд 1739. поново бива на силу гурнут у азијску чамотињу турске окупације. Османлије у свом бесу и варварству једноставно руше сва ова здања у прах и пепео, тако да се данас о њима зна само из вековима старих списа, дневника, извештаја и мапа.

Еуген Савојски (нем. Eugen von Savoyen; Париз, 18. октобар1663 — Беч, 21. април 1736) је био кнез, аустријски војсковођа и државник. Сматран је највећим војсковођом свог времена. Потомак је кнежева од Карињана, иначе споредне линије династије Савоја. Овај човек, који је био странац у Хабзбуршкој монархији, заиста је волео своју другу отаџбину, а волео је и царски дом. Пореклом Италијан, по одгоју Француз, постао је једна од најистакнутијих особа у Аустрији, ратујући под девизом „Аустрија изнад свега”. Одбачен од Луја XIV због свог изгледа, са осамнаест година је ступио у царску војску, веома брзо напредовао у служби и извојевао низ веома значајних победа за Хабсбуршку монархију током блиставе педесетдвогодишње војничке каријере, предводећи царску војску у ратним метежима крајем XVII и почетком XVIII века када се Европа одбранила од Турака, распадала се царства и настајали замеци великих националних држава у средњој и западној Европи.

* Реч куврфас (од француског couvre-face, што значи „заштита лица/предње стране“) је старо утврђенски (фортификацијски) појам који означава низак земљани или бедемски набој испред главног бедема или бастиона. Његова улога је била да штити предњу страну утврђења од директне непријатељске артиљеријске ватре.

* Реч тенаља (од француског tenaille, односно латинског tenaculum) у основи значи клешта. 
У ширем и стручном смислу, овај појам има и друга значења када су у питању војна утврђења
Мало спољашње војно утврђење које има облик клешта.
Служи за заштиту других делова одбрамбеног система (као што је равелин) код старих сталних утврђења.
Тенаљна траса представља линију утврђења или бедема која је саграђена у облику изломљених линија (са упадним и испадним угловима) попут клешта. 

Извор: Сајт "Eвропска ризница"

 Приредио: Игор Ремс